„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

8

и месеца маја, на целу ту бесмислену поезију песника другога и трећега реда, рое!ае штогее. као што су Мита Поповић, Милан Кујунџић, Андра Грујић, Милан Андрић, Милорад Шапчанин, Лаза Костић. На гомилу вечитих „љубавних изјава, фанстастнчних сцена, празних фраза, и смешних будалаштина“, на сву ту поезију која је само један рђав ~комплиментирбух“, »бесплодна пустиња пуна чкаља и коприве 11 , он је ударио свом оштрином свога темперамента и свим жаром својих уверења. Он их је напао што немају очију и срца за јаде и невоље народа који сиромаши и просада, који не виде да друштвено тело удара на трулеж, и певају само о рујним обрашчићима, девојачким ђерданима, о зори и славујима, пастирима и фрулама, „туже, како он сам каже једним јаким изразом, неком особитом тугом, тугом сита човека“. Један од његових најбољих ђака, који се сматрао као песник школе, Јаша Томић, овако је у поезију пренео те речи учитељеве:

II о звездама овде да сневам Где човек нема слободе праве ! Јест, прут ми дајте. ево без тајне, Шиб’о бих њима песнике вајне, Што чују само кад ветар јада, И виде само кад звезда пада, И знају само славуј кад страда, И који плачу е није шала За крином када уздише лала ; А уздисаји толикпх људи, Сред овог подлог тпранског пира За њпх су ништа, њпх то не дпра. Та њих не боле кад други страда, Осећај њихов тако је крут, Да бп тек онда појмпли бољу Кад им по леђ’ма пропгра прут.

У оба своја чланка, Светозар Марковић Је плаховито напао на стару, идеалистичку и мета-