„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

9

физичку естетику, која у целој васељени види остварење једне апсолутне, божанске идеје, а у појединим појавама живота остварења поједине апсолутне идеје; естетику која је поставила вечите, непроменљиве законе једне апстрактне Лепоте, створила један законик Лепога, оковала живот у формаластичне и догматичне беспослице. То је старинска естетика, која је констатовала само пролазан укус једног пролазног доба и која хоће тирански да их наметне за неприкосновене законе сваком добу и сваком поколењу. Она је створила смешне беспослице о ~три јединства“, »трагичној кривици«, о „расплету“, „заплету“, и тако даље. Доброљубов је то назвао »рецептурно-апотекарско критиковање«. Главна је замерка, поред тога њеног метафизичног и скроз ненаучног постанка, и то што се та естетика и не обзире на живот, што за њу и не постоје „потребе човека и његов сувремени развитак«. »Људи од науке доказаше необоримо« да су „метафизичарске теорије о лепоме празна измишљотина“, да су Шекспирове драме само „бледе слике са природе“, а сва естетика пуста беспослица и бесмислица. Уметност је производ средине : људи опевају свој живот, своја уверења и осећања, своје потребе. Садржина поезије, то је живот народни.

На супрот тој старој, лажној естетици, он ставља ново, научно схватање књижевности и њених циљева. У једном књижевном делу мисао, језгро, главно је; само мисао, јака, корисна мисао може да га спасе од пропчсти. Што је некорисно нема право да буце поштовано, па према томе, ни да живи. Реалистичка критика не води рачуна да ли је дело написано „по свима вечитим непроменљивим законима о лепоме“, да ли је форма довољно естетичка : она просто анализује и оцењује садржину предмета, >Од књижевности се захтева да