„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

23

вољно јасан ни довољно одређен. У њему има више елемената: ту јз и утилитарно схватање једнога доба када је наука била свемоћна, дохватила све активности и сјајем својих изналазака засенила све друге појаве човечјега духа ; има ту тражење једне естетике живота, за коју је уметничко дело кондензовање реалности и вредност мери према количини живота који оно садржи, онако како је Гијо разумевао естетику. Има ту и једно политичко мишљење, жар борбе за напредак, жеља да се све стави у службу великих идеала, факат да чо вечанство има исто тако важеих физичких потреба, да се љ}гдска активност мора трошити на уништење беде и неправде, и да је грешна она уметност која се затвара у апстрактне формуле и која је суве рено немарна и орезрива према људима. Тешкоје схватити сву мисао наших анти-естетичара из тога разлога, што се у књижевним питањима, као у политичким и социјалним, мењала, ишла од критике и одрицања до реформизма; и најзад, што су то били људи који су се узгред бавили књижевношћу.

Али несумњиво је да су њихову мисао противници изопачавали и злоупотребљавали, у жељи да их представе као варваре и противникелепоте и уметности. Од руских писаца који су утицали на наше реалисте биојенапрвом месту Писарев. Њега је Светозар Марковић са одушевљењем слушао на ђачким скуповима у Петрограду, њега је подражавао у популарисању природних наука, из њега позајмљивао и идеје и наслове својих чланака {Кано су нас васаитами само је пандан чланку Писарева Ваша университетсна наука , где је описао своје године школовања у гимназији и на университету). Писарев је, као Светозар тамновао за своја убеђења, он је, као наш писац, умро у раној младости, у двадесет седмој години живота, он је написао књигу Разорете естетики, којаједала и на-