„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

22

пасти са целим старим романтичним светом. Па ипак, и ја то отворено признајем, тај исти комунизам, тако опасан по све моје интересе и наклоности, утиче на моју душу неким чаром од кога се не могу бравпти; два се гласа дижу у мојим грудима у његову корис два гласа који неће ца умукну, која су у ствари можда само сатанска подбадања, али, како било да било, она су ме свега обу зела, и никакво средство за изгоњење ђавола не би их могло утишати.

»Јер, први од тих два гласа јесте глас логике. Ђаво је логичар! рекао је Данте. Један страховит силогизам држи ме опчињена, и ја не могу да по бијем ову премису : сви људи имају право да једу, и ја сам приморан да се покорим свима последицама његовим. Мислећи на то, ја сам изложен опасности да памет изгј6им, ја видим све демоне истине како у триумфу скачу око мене, и, најзад, племенито одушевљење хвата се срца мога, ијакличем: »Оно је давво суђено, осуЈ)ено, то старо друштво. Нека буде правда. Нека се скрха тај стари свет, где је невикост згажена, где себичност цвета, где човека човек експлоатише! Нека се сруше од дна до врха ти окречени гробови, у којима почива лаж и неправда. И нека благословен буде бакалин који ће једнога дана од мојих песама правити фишеке, и сипати у њих каву и бурмут добрим старицама, које су у данашњем свету неправде можда лишене тих задовољстава -- ћаl; гизћћа, регеаl: типсћгз.«

Као што се јасно види, ако би се анти-естетички покрет наших публициста из седамдесетих година узео у буквалном смислу, ако би се усвојила ле генда која о њима постоји, они у тпм идејама вису сами, и у одбрану њихову могло би се позвати на крупне и позване писце. Али и анти-естетицизам Све тозара Марковића и његовог поколења има јоши прилично да се сведе. Пре свега, он није нидо-