„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

29

университету, сачувао је од пропастн саблонску цркву у Брислу и опатију Он, у Ланцели. Критика је данас уперена на другу страну : ваља видети у каквим условима живи уметност, како су распоређена уметничка блага, каква треба да је уметност па да буде заједшчка радост и утеха свих људи. Ту је крнтика нужна, ту су реформе оправдане.

Оно што ми зовемо цивилизацијом није благо свију створова на земљи. На страну што има земаља где је човек у онаком примитивном стању као што су били Европљани пре десет хиљада година, у крилу наших цивилиззваних друштава велика већина лишена је свих материјалних, умних и есте тичних блага културе. Наша цивилизација је само једна цивилизација мањине, и масе народне остају вазда искључене, одгурнуте у низине мисли и осећања. Као што су материјална богатства у рукама једне класе људи, тако и наука и уметност припадају повлашћеним класама друштва: само богат, или бар имућан човек може да богати свој ум научним истинама и да облагорођава својудушулепотама уметности. Милиони и милисни људи, они који раде и који стварају материјалну подлогу културе, оста у засенку, и не слутећи да постоје сва она богатства и чудеса људскога ума, која поколења једна другом предају. Као што је некада, у XVII и ХУШ веку, уметност постојала само за краљевске дворове н за племство, тако и данас наука и уметност постоје само за бу ржоазију, и то само за један мали део буржоазије, онај који живи од умног рада, или за најмањи део њен, онај који осећа још незаинтересовану љубав према ства рима духа. На тај начин, развод између живота и науке и уметности 'е скоро потпун.

Уметност има данас за мецену финансијера, богатог човека, људе без икаквог идеала и разу-