Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

ПОГОВОР 95

ног дијела Европе. Различна племена подијељена су поради политике, вјере и културе, али имају јединство хисторије, језика и обичаја, па и народне свијести. Зато ће бити дужност хисторика, да ова заједничка обиљежја уважи као хисториску цјелину. У П. поглављу разлаже да се хисторија појединог народа (а (Словени су један народ!) схвати и излаже као развој народне душе и његове индивидуалности. Биће народно, мишљење и дјеловање, то су моменти у дјеловању једног узрока егзистенције. А јединствена особнест народна састављена је од хармониских чинилаца који унапређују живот и прогрес народа... Народност је особина народа и свака ће хисторија која приказује биће народа водити о њој рачуна, па ће из ње тумачити хисториске фазе у животу народа. Хисторија не би смјела да моралну активност народа раскомадава у осамљене групе, јер тим гуши сву ону узрочну суштину животних појава, она мора да све појаве своди на један праузрок и из њега изводи појаве у равнотежи, да би тим искрсла, штоно ријеч, права хисториска слика. Тако је и с повјешћу Словена. У њу спада живот свих словенских племена која штогод допринијеше развоју. Не ради се ту, дакле, о именима и догађајима без већег значења за државни, правни, вјерски и књижевни развој Словена. Без дјела нема живота, без живота нема хисторије.. Није надаље кривица хисторије кад игнорише оне чији живот није доспио до извјесног степена развоја па остао према том изван дохвата круга хисторицизма. У Ш. поглављу разматра Ткалац подручје словенске хисторије: од 30. ступња источне дужине до западне Азије; меридијан Трста дијели Европу у романско-германски и у већи словенски свијет. Без обзира на вријеме кад се Словени доселише у Европу (а позитиван је датум искључен) чињеница је, да су већи дио свог подручја запремали још у прехисториско доба; они су израсли на свом тлу, они су аутохтони у Европи. Из даљега концепта разабира се у Ткалца дојам лектире географа, као Ритера и његова системизирања, које Ткалац само издашно примјењује