Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

96 | Ј. МАТАСОВИЋ

на Словенство у хисторији: моменат геополнтички, континенталне и морске прилике. Затим у ТУ. поглављу констатује, да се значај словенске земље одразује у њезиној повијести (горје, низина и степа, све је то утјецало на језик, обичаје и хисториску активност). Не може се језик истраживати као мртва биљка, јер језик и живот су нераздруживи. Но филолози слависти разлучили су то и нијесу марили истраживати развој језика. Претјерани филолошки ригоризам, вели Ткалац још 1849. умртвљивао је могућности иницијативе еластичнијег и духовитијег истраживања, н.пр. заблуда је око једног тобожњег старословенског језика као прајезика свих Словена, кад се за тај прајезик означио тек један дијалекат. Што се тиче дијалеката словенских он их је овако груписао: !. словеначки, бугарски и хрватски развили су се равно из старословенског; 2. руски и српски развили су се до душе донекле по његовим законима, али даље самостално. 3. сасвим самосталне словенске дијалекте имају Чеси, Полабљани и Пољаци. Значајно је, да је Хрват Ткалац под дојмом Шафарика подвео Хрватство под Српство, а у језично-књижевном смислу ограничавао га на чакавско-кајкавски круг. У У. поглављу намјеравао је Ткалац обрадити Словене као тежачки народ низинског краја земље, одакле се раширио у горовите предјеле (и тамо, у Карпатима, у Татри сачувао свој пратип'; у приморским крајевима развише се Словени најсличнији Грцима, из посве маритимних узрока, и у смислу духа њихова... Од МГ. поглавља Ткалац је скицирао само неколико ријечи, хтијући ваљада прећи на категорисање словенких племена, па их започео набрајати: !. Бугари; Словенци, Срби (Хрвати); 2. Руси; 3. Пољаци; 4. Чеси...

Такво је, ето, дјело засновао двадесетпетогодишњи Ткалац, но заузео га је нагли темпо живота и разноликост исто неизВедених планова. А требало је да стекне сталан друштвени положај, јер је постао фамилијаран. Тако се ријешио да уђе у једно ипак колико-толико независно звање каошто је била служба у загребачкој Трговачко-обртничкој Комори.