Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2, str. 53

46 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ.

— Немам.

— Имаш ли папира, тинте и перог

— Немам. Е |

— Онда ће свакако бити тешко, јер и ми не понесосмо књига и једва да имамо комадић папира и оловку. |

Максо и ја претражисмо своје џепове и нађосмо неколико комадића папира, на којима сам ја на Пљешивици скицирао некакве предјеле са пар потеза.

— Ко је то радиог — упита Јусуфбег радознало.

— Ја.

— Тиг Ти се ваљада само хвалиш 2

— Никако.

— Добро, дедер направи ми ову капију на нашој кули и оно тамо дрво и оног пса, што доли трчи.

— Хоћу, радо, кад ти је драго. Ама ми треба за то сто.

Јусуфбег пљесну длановима, а на то дође слуга, коме заповједи, да донесе један сто. Донесе он, затим, један од оних ниских столића (софра!), на којима се у Турака износи ручак. Сједнем зањ с прекрштеним ногама, да се латим дјела, а сучелице мени Јусуфбег.

Комадићи папира, што сам их имао, нијесу баш били згодни за цртање, али, у несташици бољег материјала, морадох се задовољити. Зид тврђавног зида, капија и дрво замало су били нацртани. · Јусуфбег не мицаше погледа ни трен са папира, док сам скицирао, а Рустанбег је мотрио иза мојих леђа. Кад је скица била готова, пружим је Јусуфбегу.

— Добро, добро, — рече он, — вала, то је тај зид и та капија и оно дрво, ама гди је пасо

— Причекај, док један доље опет протрчи, па ћу ти и пса нацртати.

— Елем ти не умиш, кад не видиш, — рекао ми је с подсмјехом омаловажања.

— Дај амо папир, па ћу ти нацртати и пса!

И ја нацртах кучку, каошто се већ могло без модела.

— Е, сада ваља, показаћу то баби,