Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

78 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

да спријечи излазак. Фратри на то испрекидано загаламише: „Штаг хоћеш гимназију да оставиш посљедње године 2 Јеси ли ти лудо Најбољи ђак гимназије! И хоћеш да нас и своје родитеље тако осрамотиш> ИМ поврх тога још због једне комедијашице! Таква се саблазан још није никад догодила“! Но сад повичем и ја: „Не због комедијашице, како кажете, него зато, јер нећу да трпим, да са мном поступате као с голобрадим дјечаком! Друго немам ништа да кажем“.

Сад ме пустише да одем. На степеницама сустигне ме Бањи и покуша да ме умири. Ја му се захвалим, јер сам знао, да је говорио у најбољој намјери, али му одговорим, да сам одлуку био већ давно створио, а остао само за љубав родитеља у заводу, гдје не могу ништа да научим и гдје сам само вријеме губио. На другој страни ће већ бити боље. Бањи је предобро знао, да имам право, али није преда мном то допустио; нека бар сачекам конац школске године итд. Директор се обратио мом оцу и хтједе, да ми овај не допусти одлазак с карловачке гимназије и да ми ускрати потребна средства, ако би гдје на другој страни хтио довршити течај. Но мој отац му одговори, да није склон, да ме сили, ако сам збиља одлучио да пређем на другу гимназију. А како је моја мати спрам мене била још попустљивија од оца, моја је игра била добивена. Једно ју је само жалостило: што нећу о закључку школске године у августу говорити уобичајени свечани латински говор као најбољи ђак највишега разреда.

Замолио сам своје родитеље, да ми допусте, да већ концем „априла отпутујем у Грац. Но моја је мајка жељела, да свој двадесети рођендан, 6. маја, проведем у родитељској кући. Био сам својим родитељима толико захвалан и дужан за њихову љубав, доброту и попустљивост, да сам се покорио њиховој жељи. Задржавала ме је и закашњела опрема. Како сам ишао у велики град, требала су да буду отмена и одијела и рубље. Премда се све наручило још