Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 79

прије неколико недјеља, у градићу се то није дало тако брзо зготовити. Мој одлазак отегао се зато све до средине маја.

Дан прије, у недјељу 14, маја, походио ме је један пијаниста-виртоуз, именом Пуш, који је дошао у Карловац да тога дана одржи концерат. Рачунао је на судјеловање мог негдашњег учитеља пјевања СенФирмина, али је тај био болестан и у постељи. Дошао је зато мени и замолио ме, да пјевам на његову кон“ церту, јер би иначе морао отказати, и да би дошао у неугодан положај да веома настрада. Мени се доиста није дало пјевати; нијесам био расположен, и одбијем га с образложењем, да ћу сјутра у јутро отпутовати. Али Пуш ми се учини тако очајан, да сам попустио, ако нађе комад, који ће одговарати моме располо жењу. Богата Сен-Фирминова збирка музикалија би претражена, али ништа ми се није свидјело. Тада Пуш извуче из џепа свога капута текст једне нове пјесме, коју је спјевао у горњо-аустриском диалекту заједнички пријатељ, Дракслер, уредник мјесечника, „Валцер Чежње“. Покушасмо; могло се слушати. Програм концерта штампало се у подне, а Пуш рашири у свратишту и у кавани вијест, да ћу из благонаклоности у вече уочи свог одласка пјевати на његовом концерту. Дворана је била препуна, јер су многи не само хтјели чути пијанисту виртуоза, него су били радознали, да и мене чују, јер већ давно нијесам јавно пјевао. Моја је пјесма тако вјерно одражавала стање моје душе, да сам пјевао с љубављу и добро. Публика ме прими с одобравањем, а пљеску никад краја, и захтијевало се да поновим. Чини се, да се поновљена пјесма још боље свидјела, и мада сам протестовао морао сам пјесму отпјевати и трећи пут. Неки стари господин, Чоп, вриједни дилетант на виолончелу, чија су ми двојица синова били саученици, био је мојим пјевањем тако ганут, да су му сузе дошле на очи, па је приступио к мени и загрлио ме. И други се поведоше за његовим примјером, а ја сиромах младић