Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

14 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

“

сада разболим. Наш кућни лијечник изјави, да болујем од глиста (Нејт аз5) те ми прописиваше повелике дозе каломела, што ми је друге зубе с темеља покварило. Моја мајка ме завјетовала св. Анти Падованском: ако оздравим, да ћу због тога завјета годину дана носити хабит фрањевачког реда, кукуљицу, појасно ужеи сандале, Чим сам оздравио, буде та хаљина набављена, а обукао ме је у њу отац гвардијан у карловачкој градској цркви, која је била посвећена у част св. Антуну из Падове. Фратарски тако маскиран шетао сам се на велико весеље уличњачке дјечурлије по граду, али и код куће, те сам себи немало уображавао, када ме је који од фрањеваца називао „патер Антонијем“ и понашао се, као да смо збиља браћа у истом реду.

Дотада нијесам био даље дошао од Карловца. Године 1832. повела ме је моја мајка са собом на пут у Загреб, у главни град Хрватске. Прави повод том путовању била је инсталација новоименованога бана Хрватске, генерала барона Влашића.“') Дојакошњи бан, генерал гроф Ђулај, који је у исто вријеме био и министар војни и столовао у Бечу, мало би и само накратко. долазио у Хрватску да походи своју госпоштију, Брезовицу.“) У Хрватској га према том слабо ко и познавао. А био је он као и син његов, потоњи главни командант у аустриско - талијанском рату невољке успомене год. 1859. душевно веома ограничени и баснословно надувени аристократ, врло непопуларан у земљи. Његову смрт поздравише у Хрватској управо с усхитом и приредише његову насљеднику необично симпатичан дочек. Будући да је барон Влашић био Хрват, очекивало се да ће и столовати у Хрватској. -

Но прави узрок тога мог првог путовања у Загреб нијесу биле инсталационе свечаности, него фамилијарна једна прилика. Мој старији брат Штефица довршио је године 1828. течај војне школе у Турњу, а генерал гроф Нуџент био је посједник једне пољачке- пјешачке пуковније те га је у њу узео као кадета, а посада је била у Галицији. Него мом брату