Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 79

због разбојника“, било је тим чудније, што се у том крају није никада ништа чуло о разбојницима. А о правој сврси те „команде због разбојника“ није нико говорио. Тек послије много година сазнао сам, да се влада била побојала од политичких немира у тој мирној, политички мртвој земљи.

Номинално је тим одредом заповиједао један поручник. Но он је био више у Карловцу и само би гдјекад долазио у та села. Па и тада се бавио понајвише у гостионици. Војевао је у ратовима против Наполеона у Аустрији, Њемачкој и Француској. Поред „топовског крста“ (утемељеног на успомену битке код Лајпцига а подругљиво називаног „ракиска звезда“) имађаше осмерокутну медаљу од златнога лима, коју је добио за признање 25-годишњега доброга службовања. Оба одличја носаше на прсима. Звао се Јосиф Тернус; био је Нијемац из Зипса у Горњој Угарској. Када је дошао мом оцу, да му се пријави као властелину, одмах ми се свидио, но узалуд сам га хрватски питао, да ли разумије њемачки. Није разумио мог питања, па му га је отац морао поновити њемачки. Одговори: „Па то се разумије!“ и та прва њемачка фраза, коју сам од њега чуо, звучила ми је тако комично, да сам га одсад увијек звао: „Теглиз Разуегзјећатсћ“.

Па ето тај добри човјек постаде ми учитељ њемачког језика. Како није било разбојника није имао ни шта да ради, па је цијели дан проборавио код мене у дворцу. Настојао је, да ме поучи, што је год могао више у њемачком језику, и да се удвара мојој Марији и то, зачудо, на француском језику, којим је ломатао. Кад сам разабрао, да се на француском могу с њим споразумјети, успијевало ми је учење њемачкога брзо и ја сам напредовао. У зиму 1832. и 1833. толико сам дотјерао, да сам прилично глатко умио њемачки разговарати. У прољеће 1833. буде командовани одред опозван и мој добри „Пазуегзјећ јсћ“ мораде натраг пуковнији у Карловац. Оданде ме још пар пута био походио, док му пуковнију не премјестише негдје на другу страну.