Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

434

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ГРАЂАНА

ских саопштења. Неповредност тајне ппсама значи, да власт не сме отварати приватна писма, осим у случају кривичне истраге, мобилизације или рата. Отварање писама по потребама политичке полиције није допуштено. Да ли би било противно Уставу отварање писама ради дезинфекције у случају велпких зараза? Ми мислимо, да би било допуштено; дезинфекција писма вршп се без читања, и у колико не би била само пзговор за дознавање садржине, њој се, са гледишта Устава, не би могло ништа приговорити. Неповредност тајне писама претпоставља, да је писмо поверено државној администрацији: она би имала могућности да писмо отвори, али јој Устав то забрањује. Та уставна забрана не односи се на узапћивање прпватних писама приликом претреса једног лица, одн. његовог стана. Власт која може пзвршити претрес, може извршити и узапћивање писама; приватна писма нису шппта вгппе ујемчена противу узапћивања него остале ствари. Неповредност тајне телеграфскихи телефонских саопштења не може значити то исто што и неповредност тајне писама. Садржина телеграфскпх и телефонских саопштења позната је телеграфској, одн. телефонској администрацијп; садржина приватних писама није позната поштанској администрацији. Забранити властп дознавање садржине приватнпх писама има смисла; забранптп јој дозиавање садржине телеграфских и телефонских разговора, нема смисла. Тајност телеграфа и телефона може значити само једно, ато је, да телеграфска и телефонска администрација морају чувати као службену тајну сва она саопштења која им се повере. Чак може се узети, да је телеграфска и телефонска адмпнистрација обвезана на строжу службену тајну него што је обична. Да ли he се обпчна службена тајна открити, то зависи, по чиновнпчком закону, од нахођења надлежнога министра. Тајност телефонских п телеграфских саошптења пак, сме се службеним путем открити само у оним случајима које Устав предвпђа: крпвична истрага, .рат, мобилизација. (4) Слобода кретања. Из слободе кретања Устав је извео ове последице: (а) Нпједан грађанин не може бити изгнан из земље (чак ни судским путем на име казне). Изгоном из земље његова би слобода кретања била у границама државне области потпуно поншптена. (b) Нпко не може бити протеран из свога завичајног места (које може, али не мора бити истоветно са домицплом) без судске пресуде. (с) Нико не може бпти протеран из једнога места у друго осим у случајима које је закон предвидео, - али у тим случајима закон би могао допустити протерпвање и без судске пресуде, простом полицијском наредбом. На тај начин протерпвале би се како скитнице п блуднице, тако и радници за време штрајка, илп, због станбенпх прилика, чак п обичнп грађани који нису из ■ дотичнога места.