Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

462

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ГРАЂАНА

штинском буџету постоје кредитп за потпомагање вероисповеди. Нп држава пп општина нису дужне трошпти на те цпљеве. У колико би држава била решена, да новчано помаже вероисповедна удружења, она би већ и по Уставу морала то чинити с обзиром на број њихових припадника. У томе погледу, Устав се потпуно слаже с уговором од 1919. (4) Право на народносно школовање. (а) Народносне мањине, у оним градовима, одн. дистриктима где чине знатан део становништва, имају права да се у основним школама њихова деца образују на материнском језпку (исти такав пропис налази се и у Уставу, чл. 16), и да се један део државног, одн. општинског буџета, који одговара њиховом броју, употреби на њихове школске потребе. Ни из чега не пзилази, да те основне школе у којима се настава даје на материнском језику народносних мањина, морају битп њихове приватне школе. То могу бити државне школе; држава може у својим властитим школама завести за народносне мањине нарочита одељења на њиховом језику (и у школама народносних мањина српско-хрватско-словеначки језик може битп обавезан предмет). Исто тако, помоћ коју држава даје мањинама за њихове школске потребе, не мора бити дана њиховим приватнпм школама; држава, ако хоће, може за те мањине установити специалне државне школе; може на пр. отворити државну немачку гимназију. - (b) Народносне мањине имају права на отварање приватних школа по општим законским проппсима. Ниједној мањинп не би се смело, изузетно од општих законскпх прописа, забранитп отварање приватних школа, али, с друге стране, ниједна народносна мањина не би могла, на основу уговора од 1919, тражити да јој се отварање приватнпх школа допусти, изузетно, и у оним случајима када то закон никоме не допушта. Уговор је хтео да се са мањпнама не поступа горе, а не да се с њпма поступа боље него с осталим држављанима. (5) Нарочита права обезбеђена муслиманима. (а) Све што се тиче њиховог породичног статуса ваља уредити према муслиманским обичајима. Овом пропису уговора од 1919 одговара чл. 109 Устава: „У породичним и наследним пословима муслимана суде државне шеријатске судије.“ Чланови шеријатских судова суде по муслиманском релпгиозном праву, а не по државним законима, али они нису верски званичницп, него државне судије. Шерпјатски суд не сматра се друкчије него као нарочито одељење државног суда. У осталоме, ни уговор од 1919 не признаје муслиманима право на самосталне верске судове, него на суђење по њиховом засебном верском праву. У надлежност шерпатских судова спадају питања из породичнога и наследнога, као и пз вакуфскога права. (b) Муслпмани he иматп свога верског поглавара Репс-ул-Улему. (с) Њихове мошеје, гробља п друге