Vasiona

онда достигла висину од преко 400 km. Том приликом су одређене концентрације јона за „F“ — слој почев од 170 до 380 km висине, Слична испитивања су вршена и y „E“ — слоју. Мерења космичких зракова при уздизању ракета нису дала неке нарочите резултате, због краткотрајног задржавања ракете при њеном пењању y висине, које траје нешто око 7 минута.

Данас, кад je већ савладана техника ових мерења и када су решени многи проблеми y вези са њима, можемо очекивати још интензивнији развој испитивања високих слојева инструментима које носе ракете и за висине преко 500 km, што he нам пружити важне и занимљиве податке из ових непознатих предела наше атмосфера.

Душак Вукмировић

Упознаваље васионе

Сваки човек ce мора дивити појавама које ce одигравају на небеској позорници. Само блазирани духови остају индиферентни према поезији дубоке ведре ноћи y којој трепере звезде a Млечни Пут баца своју нежну беличасту светлост кроз ћутљив замрачен простор. Ko би остао без узбуђења кад угледа светао траг неке звезде која брзо пада небом. Променљиви изгледи Месеца од вајкада су служили као календар људима. Први земљоделци су уочили везу између годишњих доба и померања Сунца кроз сазвежђа зодијачког појаса. Астрономија ce дакле наметала човеку још y самом праскозорју цивилизације. Хиљадама година све до почетка XIX столећа изучавање неба сводило ce на испитивање Сунчевог система. Додуше, биле су познате звезде и њихово груписање y сазвежђа. Али све je то служило само као иепокретни застор испред кога ce посматрало померање Сунца, Месеца и великих планета. Главне теме астрономије, до почетка прошлог века, биле су распоред поменутих небеских тела и њихова улога y односу на Земљу (најпре Птолемејев систем, затим Коперников систем 1543), закони кретања ових тела (Ј. Кеплер, 1600 —1620) и најзад узрок тих кретања (Њутн са својим законом опште гравитације 1687). Пред саму француску револуцију астроном Лагранж духовито je рекао: „Каква срећа за Њутна што je имао да открије само један систем света“. Доиста, y то доба студија Сунчевог система значила je студију система васионе. Истина, већ током XVIII столећа неколико претеча, нарочито филозоф Кант, наговештавали су да су Млечни Пут и маглине можда најглавнији чланови васионе. Али ce тада још није знала даљина ниједне звезде, тако да су све ондашње космологије остале чисто спекулативне. Тек je Вилиам Хершел (1780 —1820) увео и звезде y оквир конкретних студија. Он je установио да постоје двојне звезде, чија ce кретања покоравају Њутновом закону. Он je тако исто открио померање Сунца y правцу једне тачке која ce зове апекс близу звезде Веге y сазвежђу Лире. Најзад, он je својим сондирањима простора установио да Млечни Пут није само један појас звезда, него да je

то једно дубоко нагомилавање звезда Галаксија y које спадају Сунце и све звезде које ce виде голим оком. Прве три даљине звезда измерене су око 1840 године. Оне су показале да je светлости потребно неколико година да стигне од једне до друге најближе сусетке, бар y области Галаксије. На основу овога показала ce као врло погодна јединица за мерење отстојања y стеларној астрономији тзв. свеШлосна година. To je пут који светлост превали y времену од једне године крећући ce брзином од округло 300000 километара y секунди. Тако je израчунато да светлост која полази са Сунца стиже за 5 часова до Плутона, најдаље од свих познатих планета y Сунчевом систему. Међутим, да би стигла од нама најближе звезде (сс Центаури) до нас светлост путује нешто преко 4 године. Beh из ова два податка јасно ce уочавају два екстрема; аутономија Сунчевог система и изванредна пустош између појединих светлих материја y бесконачности простора. Данас ce отишло још много даље. Могуће je измерити растојања од неколико стотина милиона светлосних година. Рекорд je постигнут последње 2 године са џиновским телескопом од 5 метара упречнику на опсерваторији Маунт Паломар (САД) којим ce могу сагледати небеска тела која су милијарду светлосних година удаљена од нас. Сретства којима je нова астрономија постигла ове заиста величанствене напретке нису многобројна. Поменућемо само три најважнија. На прво место долази, од пре 60 година, фотографија. Снимањем разних предела неба добијају ce трајни документи, нарочито за оне врсте зрачења које су иначе неприступачне посматрању оком кроз дурбин ултраљубичасти и инфрацрвени зраци, за које je мрежица нашег ока неосетљива. На друго место долази спектрална анализа светлости, која нам омогућава физичко и хемиско испитивање материје која одашиље зраке или кроз коју су ови зраци прошли на путу до нас. Исто тако je напретку помогла фотомеШрија тј. мерење количине светлости или упоређивање разних јачина светлости. Савремена астрономија je y стању да ce дубље упусти y студију звезда или маглина,

46

БАСИОНА I, 1953, број 2