Vasiona

Novija isiraživanja veze izmedju pojava na Suncu i na Zemlji. Übrzo posle otkrivanja 11-ogodišnjeg ciklusa aktivnosti Sunčevlh pega (Schwabe; 1843) primećen je isti ritam i kod ostalih pojava na Suncu, a zatim i kod promena elemenata Zemljinog raagnetizma, učestanosti pojava polarne svetlosti i dr. Zahvaljujući novim astrofizićkim orudjima XX veka, kao što su spektroheliograî (Hale i Deslandres) i danas radioteleskop, omogućeno je u novije vrerae dublje upoznavanje veze izraedju pojava na Suncu i pojava na Zemlji. Ono je od izvanredne važnosti, kako za rasvetljavanje strukture i zakonitosti zbivanja na Suncu kao zvezdi, tako i za bliže upoznavanje pojava u Zeraljinoj kori i naročito njenoj almosîeri, Ovde ćemo se zađržati na novim podacima o uticaju hromosîerskih erupcija na električno sfanje ZemIjinih atmosferskih slojeva.

Donji sloj Sunčeve aimosfere, hromosfera, koja se ranije mogla videti u vidu crvena obruča samo za vreme retkih pojava potpunih Sunčevih pomraćenja, spektroheliografom je postala pristupačna istraživanjima u svakoj prilici. Na nekoliko velikih opservatorija u svetu vrše se već od samog osposobljenja ovog instrumenta za redovna posmatranja svakodnevna sniraanja ovog Sunéevog sloja u svetiosti vodonikovih i kalcijumovth linija. Na slid je jedan takav snimak u svetlosti kalcijumove linije K. Na njemu se vide tamne mrlje u vidu pahuljica, nazvane flokulima, svetla polja ili fakularne površine, koje se javljaju iznad raesta gde se u Sunéevim nižim slojeviraa nalaze pege i îakule, î najzad, tamna vlakna, koja nisu nista drugo do protuberance iznad hromosîere, projektovane na njenu svetlu pozadinu. Danas je utvrdjena veza izmedju učestanosti i intenziteta ovih poslednjih pojava, s jedne strane, i tipa, veličine i faze u razvoju grupe peganadkojom su se one dogodile, s druge strane. Spektrohelioskopska posmatranja pokazuju da u trenutku maksimuma pojave dolazi do izbacivanja materije koja se zatim vraća u hromosîeru. Protuberance u blizini hromosferske erupcije (kao stabilna tvorevina koja traje_ i po više meseca) otiéu u hromosfersku erupciju kad se ova pojavi. U tom trenutku naglo se pojaéava intenzitet vodonikovih i kalcijumovih linija u hromosîeri, a isto tako i Sunćevo zračenje na veoma kratkim radio-talasima. Na Zemlji se, pak, javlja skoro potpun prekid radio-veza na kratkim talasima (od 10 do 60 m) izmeđju svih taéaka na osvetljenoj polulopti. Zna se da se ovi talasi prostiru na velike daljine posle odbijanja na jonlzovanim slojevima Zemljine atmosfere koji se prostiru od 100 do 300 km iznad Zemlje (jonosfera). I element! Zemljinog magnetizma tada pretrpljuju znatne promene. Neke od hromosîerskih erupcija, posmatrane od 1946 do 1949 godine, bile su praćene 1 velikim povećanjem intenziteta kosmiékih zrakova.

Сиеншрохелиографски снимци Сунца: лево y линији 8542 С а +, десно y линији К3 и С а +.

Na nekih 26 časova posle hromosferske erupcije može đoći 1 do magnetnih bura na Zemlji, ako se erupcija dogođila na sredini Sunčeva kružna kotura. Najzad su hromosferske erupcije praćene, sa više ili manje zakašnjenja, skoro redovno pojavama polarne svetlosti, koje katkad daleko prelaze polazne oblasti. Poslednje dve pojave, koje se ne dogadjaju jednovremeno sa hroraosîersklm erupcijama, rasprostiru se i na neosvetljenu Zemljinu poluloptu. Posle novijih istraživanja prihvaćeno je tumaćenje da su prve pojave svetlosne prirode, a da druge đolaze od éestica koje Sunce izbacuje pri hromosferskrm erupcijama. Činjenica da ove poslednje pojave ne prate svaku erupciju i da su uslovljene i njenim položajem na Suncu, znači da se čestice izbacuju u uskora snopu. Kako se magnetne bure dogadjaju kad je erupcija u blizini središta Sunčeva kotura, znači da je snop izbačenih čestica još i upravan па Sunčevu površlnu. Najzad, kako su pojave koje nastupaju kad roj

čestica dospe do Zemljine površlne vezane za Zemljine magnetne polove, znači da su ove éestice i naelektrisane. Pojava naročito pojačanog Sunčevog radio-zračenja objašnjava se prolaskom brzih čestica kroz one slojeve Sunčeve atmosfere u kojima to zračenje i nastaje. Emitovane Sunčeve čestice sraatra se da su pretežno jezgra vodonikovih atoma, jer je ovo najobilatiji elemenat u Sunčevoj atmosferi. Prva grupa pojava, koje se dogadjaju jednovremeno sa hromosîerskim erupcijama, pripisuje se izvesnom Sunčevom talasnom zračenju. Nova istraživanja omogućila su da se dosta pouzdano odredi priroda ovog zračenja. Malo je verovatna pretpostavka da bi ono raoglo potpuno zbrisati jonosîeru, te da bi zato izostaio redovno odbijanje kratkih radio-talasa otpremljenih sa Zemlje i usled ovoga nastupio prekiđ veza na kratkim talasima. Smatra se za verovatnije da zbog pojaéanog Sunéevog ultraljublčastog zracenja u trenutku hromosferske erupcije nastaje nov sloj ispod onih koji normalno postoje u jonosferi, i to takav koji ne propušta kratke talase do jonosfere nego ih upija. Zato i ne može doći do odbijanja na jonosferi, pa se veza na kratkim talasima prekida U prilog ovom shvatanju govore i pojave kod dugih radio-talasa. Najubedljivije ovo potvrdjuju rezultati stalnih registrovanja stanja u jonosferi koja se danas vrše sa velikng broja stanica. Oni pokazuju da za vreme hromosîerskih erupcija nema dubokih strukturnih promena u jonosîerskim slojevima. Teoriska razmatranja pokazuju da se uzrokom posmatranih poremećaja može smatrati pojaéano Sunčevo ultraljubičasto zraéenje koje potiče od vodonika u njegovo] atmosferi (vodonikova Lee linija u ultraljubiéastom delu spektra). Od pojave novog jonizovanog sloja ispod jonosfere raogu dolaziti i kratkotrajni poremećaji u dnevnom hodu eleraenta Zemljinog magnetizma. B. M. Š. (Ciel et Terre, № 3 —4, 1953)

ВЛСИОНЛ I, 1953, број 2

61