Vasiona

за тектите ce знало раније. Тако су аусхралијски тектити били познати још Чарлсу Дарвину, који их je упознао приликом свог крстарења око света на броду „Бигл“. Дарвин je смахрао да су тектити необични облиди вулканских бомби од опсидијана који минерал je једна врста вулканског схакла, познатог под именом исландски axai. Римски патрициј ОпсидијуСј који je први од Римљана стигао до Туле (Исланда), донео je предмете израђене од овог минерала и комађе истоГј који микерал je no њему назвак опсидијан. ПрДмихдвна племена Аустралазије називају тектите врло каракхердстичним именима 5 као: „Сунчев камен“ и „Ђубре са Меседа“. Дакле, хектити су по њима космичког порекла. Текхити нису увек схакласти, већ y неким случајевима код филипинских y њима има, y микроскопским количинама, камацита, једишења које y себи садржи никалског гвожђа. Исхдна je да су овакви хекхихи знатно ређи, али их ипак има. У хекхихима има и једно једињење ндкалског гвожђа са сумпором, хачније, једна врсга сулфида названог хроилих и коначно махерије која je чесха y мехеорихима, назване шрајберзих шхо je једињење фосфора са никалским гвожђем, или фосфид исхог. Тектихи су врло ограничени y својој распросхрањеносхи на Земљи. Они ce налазе y ограндченим подручјима, која су гохово увек на малим географским ширинама Земљине лопхе. Познахе су чехири групе појава хекхиха y АусхралазијиЈ Африци, Европи и Северној Америци. У Европи дх има само y Чехословачкој и названи су молдавитд. У Африци дх налазимо само y Обали Слоноваче, где ce наздвају хекхихи Обале Слоноваче. У Северној АмерДци их има y Тексасу Д Џорџији, док на подручју Аусхралазије налазе ce на крајњем југу Кине, на Филипинима, y Индокини, Малаји, Индонезији и најзад, Аусхралији. Схаросх ових хекхиха варира, од миоцена и олигоцена до алувијума. У једном од наредних бројева „Васионе“ врахићемо ce на ову хему, када ће бити приказане разне научне теорије и хипохезе, посвећене овом врло зандмљивом и још увек нерешеном проблему, који мучи научнике већ дуги низ година.

Драгослав Ексингер

Јубилеј Радомира Марковпћа. Чихаоцима „Васионе“ добро je познат рад Радомира Марковића, професора географије y Лозовику код Смедерева. Са много одушевљења и марљивосхи, он je y својој школи окупио групу „селениха“ и упућивао их на популаран начин y хајне васионских летова. Усхвари не ради ce о једној групи, већ о много генерација ученика, који су захваљујући професору Марковићу упознали један свет који би без aera за њих осхао хајна.

„Селенихски планехариум“ y Лозовику, који je са својим сарадницима основао професор Марковић био je прва школа асхронаухике за децу и омладину y Лозовику. Он ce прочуо и ван „села младих космонауха“, хако да су га посетили совјехски космонаути Титов (1962), Николаев (1964) и Попович (1967), указујући на хај начин пажњу и признање за њихов рад професору Марковићу и његовим марљивим сарадницима на послу.

За изванредне заслуге на популаризацији науке и хехнике y обласхн асхронаухике, међу децом и омладином Југословенско друшхво за ширење научних сазнања „Ншадла Тесла“, y

ВАСИОНА XVII. 1969. 2