Večernje novosti
%
*•
Забрањен извоз петролеума за Бугарску Букурешт, 18. јула Румуша влада лриума је мере ла ее сусрендуЈе ијвоз петролеуиа >а Бугарсну. 1н. Потврда турско-бугарсног спораз/ма Лондон, 17. јула „7'ајмс и аотврђује, аремл с&оаштвњу свог корвсаондент а из Софије, да је 22 јул а (ао новомј аотаисан турско-бугарски уговор, ао коме се Бугарској устуаа део територи/е зааадно од Марице са железничком аругом за Дедеагач. Саоразум, вели, не иредвиђа никакве аолитичке одавезе за једну другу страну. Италија и Немачна Букурешт, 18. јула „Минхенер Иојесте Нахрихтен и тврде да је Италија упутила Немачкој ноту у којсј протествује због присуства немачких подводница у талијанским водама. (Јер рат између Италије и Немачке кије објављвн. Ур.) Грчки зајам у Немачкој Букурешт, 18. јула „ Димињаца п доби/а овај твлвграм из Атине: Грчка влада је закључила у Немачкој зајам од 200 милиона. Финансијска комисија отишла јв веб зл Бврлин да дефинитивно утврди условв. Вели се да је Грчка хтела тај зајам да закључи у Енглеској, али је одустала, аошто јс Енглеска иоставила аолитичке услове које Грчка није могла да ирими.
Еконоиија ( 131 И 2113 У Питање е с 1абдевању наших животних потреба у рату.
111. уређење проуиета.
Спољашњи прометДобро уређен промет доОара регулише на повољан начин, по закону понуде и тражње, донвс свију предмета потрошње на потро шачку пијаиу. Посредно он с [једне стране доириноси повећању производње, а с друге олакшава потрошачима снабдевање животиих потреба. С тога неодложно треба извршити низ мера на побољшању и уређењу нашег трговинског промета, према данашњим изузетиим приликама у земљи и на страри. Нашој трговини треба у неку руку дати више пословне могућности да би могла успешно вршити своју посредничку улогу
у размени добара и набавци потребних нам намирница. У овоме питању, као што је иапред наглашено, данас мора бити основна девиза: олакшање увоза са стране намирница и материјала за рад, у којима оскудевамо, и ограничзње извоза оних предмета. који су нам по требни за снабдевање војске и народа. За наш увоз ми смо сад у главном упућени на пијаце наших савезних земаља и на Север. Америку. Али како те државе извоз појединих предмега ограничавају ради снабдевања својих потреба, то су нашинадлежни државни органи по-
звани да нашој трговини буду у томе на руци, те да се у појављеним случајевима одобрава потребан увоз за Србију. У томе можемо рачунати и на предусретљивост наших савезника по оној прокламованој формули великог енглеског државника и организатора Лојд Џорџа : да све савезне земље образују финансијско и економско једин ство, те да се цутем узајамне размене једна другој на помоћи нађу. Разуме се да ће приватна ииицијатива, имајући за собом моралну потпору наше државе, сама себи прокрчити пу.та, те ће наши трговци и на новим пијацама брзо засновати своје пословне везе, нарочито још, кад у томе могу рачу нати и на потпору наше Трговачке Коморе. Такође је важно питање, да се данас учине потребне царинске олакшице у циљу олакшања увоза најпотребнијих намирница. Наша царинска тарифа (општа и уговорна) нначе несразмерно терети извесне намирнице и сировине за прераду. У ствари то је порез на потрошњу. Међутим, у општем соцнјалном и привре дном интересу држава је сада позвана, да бар за извесно време жртвује један део овога прихода, у овом случају тим пре, што она посредним путем добија у јачању домаће привреде и пореске снаге. У осталом оправдан преседан учињен је са увозом I шсћера. мржава јс кајпрс, да би подмирила једну насушну потребу народну, увозила шећер у својој ре жији, наравно, слободно од царине и трошарине. У интересу потрошача се, дакле, о д р е к л а, једног свог прихода. али је искуство најзад показало, да је за државу пробитачније да пусти општи увоз шећера слободан од царине па да трговци сами увозе шећер и снабдевају потрошаче. Али наравно, у давању ових повластица треба да има извесног реда и смишљеног плана, да оно обухвате само иредмете опште
потребе и опште потрошње како се не би дало могућности каквој шпскулацији и моћном и;’коришћавању гтојединаца. Једновремено, нашем увозу треба олакшати саобраћај са главним потрошачким центрима у земљи. За саобраћај Дунавом и за наше везе с Русњом била је насушна потребада се у Прахову подиже склониште за истовари чувзње робе. Врло је умесно, што је томе послу већ приступљено. За увоз преко Солуиа, поред досадашњих царинских магацина требало би подићи ма и привремена два сместишта већег обима за снабдевање целе Србије једно у Ђевђелији или Скопљу за јужне крајеве и једно у Нишу за наше северне крајеве. Ту би се роба уносила на чување и кредитовање, а према потреби износила и упућивала у остала месга. Народна Банка и наши ве ћи заводн могли би учинити велике услуге нашој трговини у кредитовању ове сместиштне робе. Важна је мера за олакшање промете у смањењу садашње високе ажије и олакшању трговачких плаћања у инострансгву. Тиме би се знагно олакшао довоз робе и појевтињала цена појединим предмелша потрошње. За наш трговински промет животно је питање олакшан пренос робе. До душе, железнички саобраћај данас у првом реду има да с.тужп пстребз«? во{ним, али се ипак могу учинити Пзвесне мере за лакшу и бржу експедицију робе. Комбинованн пугнички возови са војничким и санитетским вагонима дали су тако добре и практичне резултате. Тако би се могло увести, да уз путничке во зове буде и по један вагон за пренос робе — т. зв. скупљајућа кола. Иоредтеретних возова за споровоз овим би се омогућио ибрзовозан пренос робе. Сем тога, било би оправдано, у циљу јачег довоза намирницз, за веће пошиљке увести рефакцију у 25 од
сто од подвозне тарифе, а за оне мање пошиљке, путничким возом примењивати нижу тарифу од вагонског товара. Најзад, посредно би допринело јачем доказу намирница, ако би се поједини трговци сада на војној дужности, пушгали привремено на одсуство уз претходну препоруку Трговачке Коморе, као и уз њихову гараитију, да ће одређену количину намирница увести за домаћу потрошњу. * * * Ограничење иззоза у нашим је рукама. У редовним приликама наша извозна политика тежила је увек, да што јаче повећа наш извоз и обезбеди му повољан излаз на светске пијаце Сада на против, принуђени смо да ограничавамо извоз наших најважнијих артикала, као стоке, хране, пекмеза и др. производа за нашу домаћу потребу. Два крупна оазлога правдају то ограничење: сгварање потребне резерве за исхрану народа и војске и друго, данас је и на домаћој пијаци стална и велика тражња ових производа, те их наши привредници у свако доба могу по доброј цени уновчити. Примера ради, овде ћу навести једну важну сировину, чији би извоз имао убиствених последица по снабдевање војске и народа. Реч је о извозу говеђих кожа. То је главни материјал за израду опанака. Ако нема коже. нема ни опанака. Није ни потребно ближе разлагати, да је опанак насушна потреба нашем сељаку, као хлеб и со. Па и у питању војне обуће наш опанак је однео превагу као најподесиија обућа за нашег војника, нарочито за ратне штрапаце. Има ли, дакле, оправданих разлога пуштати данас извоз кожа, кад су оне тако потребне нашој домаћој производњи обуће? У редовним приликама наша опанчарска лроизводња трошила је гоцишње просечно о<о 6-61,2 мил. дин. кожа. Од тога је уво
жено кожа 5 мил. дин. са домаћих кожа трошена око 1 — 1 и по мил. дин. Страна кожа је крупнија. тежа и рентабилнија за наше опан чаре. Роба тежег квалитета тако звани американ, дово жена је преко Хамбурга, а лакша роба афричког порекла преко Трста. Од како је саобраћај с тим пијацима престао, ми смо преко Солуна увозили нешто поручених кожа, и то само бољег квалитета, т. зв. Бистрице, потребне опанчарима за опуту, и Беле Сиволе, за опанке. Али сад је и то престало. Јер неки трговачки агенти у Грчкој, како изгледа, снабдевали су овим кожама и немачке фабрике, те је се енглеска власт у Александрији нашла побу ђена да баш ових дана забрани даљи извоз кожа. Тлко смо сада упућени на оно страних кожа, што се још загекло по кожарским магацинима и оно домаћих кожа, што пада од клане стоке. Али и тих 1е кожа све мзње. Јер, најпре, сад се за војску мање коље крупне стоке. Више се даје овче месо, све више стиже разноврсна биљна храна; под јесен, кад сгиже пекмез, месо у неколцко одмењује и пекмез. С друге стране баш овог дана ограничено је клање говеди и за привагну потрошњу. Према томе, у изгледу је мање клање стоке, што значи да ће на домаћој пијаци бити јака промена и добра цена кожама. Па ипа^ са извесне стране снд се .астојава, да -е издеј^тву) извоз говеђих кожа. Ка име једна велика конзорција успела је у последње време, да поткупује од појединих војних лифераната и домаћих касапа огромне количине говеђих кожа, чија вредност варира око 1 и по мил. дин.. Сада ова конзорција ради што но реч и рукама и ногама да добије слободан извоз ових кожа, те да се корис ти повољнијом ценом на страни. Али никакви разлози не би могли правдати овај извоз. Јер одобрити извоз овако огромне коли-
чине кожа, значило би, лишити домаћу производњу једне најпотребније сировине управо отежати и војсци и народу снабдевање тако важне потребе као што ]е обућа. Па као што вам је данас са кожом, тако сутра може бити са кудељом, вуном и другим нашим производима. С тим и у питању извоза као и у гштању увоза треба стално имати у виду општу потребу и општи интерес земаљски. Указаћесе може бити, ускоро као оправдано, да држава у неку руку монополише^целокупан наш извоз, и да га|у појединим случајевима одобрава искључиво за наше савезничке земље као средство узајамне размене, па и то само у колико преостане преко покрића наших погреба. Јер не треба олако пуштати да се из земље износи оно, што нама треба и ваља, па после по скупе паре доносити са стране оно, што не ваља! Ронојевић
РЕГИСТАР Док им поргсту мишићи Кроз страну штампу Немачка понова протура гласове о свом „великом плану и , да, пошто сврши са Русима (!), нападне на Сроију и прегази је. Али ми, на жалост, знамо шШа то значп. Ге претње су нам слатеувек кад су Немци на северу били у шкрипцу и кад су се бојали налиег напада. Ми знамо дл су те претње: немоп. Н зато мегонеуаек потсете на оног ђачића, који је, пошто је извукао добре батине, узвикнуо кроз плач своме трактатору: — Чекај, чекај, ,док мени само порасту мишићи / Хомс. ВЕЋУ КОЛИЧИНУ Црног Крепа губерираног од 90 и 100 с.метра ширине добила је трговина МИЛАНА Ј0ВАН0ВИЋА - ВИДОВЦА У ПАРАЋИНУ Цена солидна и утврђена Поруџбине извршује брзо и тачно. 6—10
Ф Е Љ Т О Н А. ПАНКРОТОВ 'СЕСТРЕ МИЛОСРЂА — С РУСКОГ —
— Јесте ли уморни? — Навикла сам. — Али две ноћи нисте спавали! — Стићи ћу да се одморим. У Н-ској болници мало има особља а морали су одвојити две сестре за заразно оделење. — Која хоће? — упитао је старији лекар. — Ја.,. — Ја... — Одредите жене, Иване Петровићу! Све су хтеле да негују заражене, а само су две биле потребне. Ниједна није хтела одустати. „Срећа“ се осмехнула на П-у и С-у. П-а била је само тридана у заразном оделењу. Четвртог дана предвече већ је морала лећи у постељу. Ватра, занос. Од неговања завели су је у ред оних који и сами требају неговање. С-а остала је сама у оделењу. Свако јутро старији лекар је долазио у заразно оделење и са страхом је иогледао на сестру.
— Како је? — Добро, Иване Петровићу. Сахоров је јуче дошао себи. Осмејкивао се. Славан је он. Причао ми је о Карпатима... — Не питам за њега. Како сте ви? Дајте пулс. Заморено лице девојке обли руменило. — Не брините се за мене. Није ми ништа! — Јесте ли спавали? — Мало. — Идит па спавајте. Дајем вам три часа времена. Данас ће те добити још неколико. Скините ту гривну с руке. Смега вам. Навикли сте на њу? Добро, добро, како хоћете, мени је свеједно. С-а оде спавати, само је »на минут" свратила да види тешко оболелу сестру П-у. Сви су знали „ратну* историју сестре С-е. Она је била институтка, није била ружна, размажена богатством и родитељским ласкањем. Не само што није учила да буде сестра милосрђа, него није умела ни
прићи болеснику. Њенададиља убола се једанпут иглом. Кад је девојчица видела крв, пала је у несвест. Дошло је и њено пролеће па с њиме и љубав Верила се са младим официром пука који је гарнизирао у истој вароши. Свадбу су уговорили за јесен, а у лето одпочне рат. Вереник је био код Пшемис ла. Девојка је добијала од њега страсна писма. тужна је... и замишљена је била. Често је јутром долазила на чај са црвеним очима, неспавање је изнуравало. И нестане је. Оставила је писмо оцу и матери: „не очајавте. Здрава сам... Опростите, друкчије није могло бити“ Докотурала се до Лавова. Али како ће до Пшемисла? Тада се беше развукла опсада па је веренику немогуће било оставити свој одред. С-а се упозна у Лавову са човеком који је тражио на ратишту свога брата, мислећи да је код Пшемисла. Дуго су удешавали разне планове и најзад се реше. Једног јутра одвезли су се из Лавова у затвореним колима, два руска подофицира. Један је изгледао женска лика. Кад су их питали: «куда ћете?“
— одговорили су: »У своју команду“. Било је то зими. На путу их ухвати ноћ. Мећава. Не види се прст пред оком. Кочкјаш изгубио пут, нису знали куда иду. А ноћ као тесто. Наједанпут искочише пред колима коњаници и ослове их страним језиком. Кочијаш скочи с кола ипобеже у мрак, а путиици се не макоше с места. Коњаници беху аустријска извидница. Упреше леворвере у чело путника. Заробише их и одведоше у опсађену тврђаву, где се покаже да је један од подофицира женско, заробљеница а не заробљеник. Она исприча узрок свога «путовања* у Пшемисл, али јој не повероваше. Сматр јли су је за руску шпијушју, затворе је одвојено од других и строго су мотрили на њу. То је била С-а. Већ је два месеца заробљеница. Придобила је аустријске официре, свирајући им на гласовиру и певајући. Па и вмша команда била јој је наклона. Дозлолили су јој да ступи у болницу као сестра милосрђа. Кад се завршила опсада и кад су Руси ушли у тврђаву, С-а оде у Лавов. Вереника није ни видела — одкомандо-
ван је био на Карпате. Она онда ступи у руску болнкцу као сестра милосрђа. Нису је застрашили ни умор ни опасност да се зарази тифусом. Од ,,прошлог‘‘ задржала је само ношњу златних украса на рукама и о врату. Ну од тога се никако није могла од вићи. То је љутило суровог Ивана Петрсвића. Никоме није дозвољавао ,,вољно“, али кадјевидео како са пожртвовањем С-а негује болеснике, све јој је прзштао. Опростио јој јеиво љу да се вози аутомобилом. Кад је старн лекар виђао С—удасе вози с официрем па и да руча с њиме у ресторану, знао је да у томе ничега ружног нема и да та њена „слобода" неће сметати послу. Уверен је био да ће она битинасвоме месту кад јој дође на ред ноћно дежурство. Умреће а неће болесника напустити. Смрт би мирно дочекала. Заразише се један лекар и помоћник лекарски, пасе најзад свали и у постељу и сам Иван ПетровиН. А С-а беше непрекидно на ногама. Уморна, неиспавана, непрестано дежурна, а притом мирна и умиљата. Кад сам отпутовао из вароши, неко
рече: — С-а се разболела. * * * — Пмали сте тифус? — Не, ја сам раније била мушко. Па се смеје и као човек тресе својом коврџастом, кратко ошишаном косом. Сестра П-а ступила је за сестру милосрђа код коњице. Она је москованка, из реда трговачког. Сговариште робе њеног свекра налази се на Соколском друму. Сваки московљанин ће погледати на фирму кад прође Соколским путем. Њен брачни живот био је кратка века, као летња ноћ Муж јој оде једном у лов на своје имање. Телеграфисали су јој да су га нашли у пољу са пробијеним прсима. Млада удовица дуго је плакала и тужила. Кад је одпочео рат, зажели се слободе из богатог свекровог дома. Ошиша се, обуче друго одело, па се умеша у чету која је била у маршу и дође у Галицнју. Ту се присетида ступи као добровољац у један коњички пук. Млада, хитра, брзо се прнвикла на седло и на оскудице у рату. П-а је била одличан извиђач и учинила је много услуга пуку.
Кући није писала, знајући да се родбина не може помирити са њеним „мушким‘ животом. Али су је тражили н нашли. Неко је известио родбину о њој. Тражили су да је врате кући. Кад је дошла као млад војник, са препланулим лицем, бабе, тетке, заове и сав женски пол богатогтрговачког дома одахне, расплаче се и стаде је вика: „Никад такве бруке у трговачком реду нкјебило*... Али П-а не остаде дома. Опет је отишла у рат, бар као сестра милосрђа. Родбина се трудила да је задржи. Говорили су јој да у сестре милосрђа иду само „госпођице“ и студенткиње, па и од њих само оне које су своје већ „отпевале", а трговачко женскиње ,,има стида" и „скромности.“ Али она се измигољи. Морали су је најзад пустити. Сад је сестра милосрђа. Обучена као и свака сестра. Али је непрестано нешто вуче у пук. Примамљив је за њу мушки, војнички живст, пун промена и јунаштва. Никако се не растаје од свога војничког одела и често увече, кад је сама, обуче га па се гледа на огледало.