Veština biti čovek : (knjiga mudrosti)

У 108. М. ЈОВАНОВИЋ

основно, а сазнаје се шта је случајно, пролазно. Дуго искуство са свакојаким људима избаци напред узроке који покрећу и стварају.

У књизи Вешшина бшши човек, где се говори како се срећа осваја, што стварно представља науку освајања самога себе, науку о организовању нас самих под утицајем неколико правих идеја, Мајо је хтео да обрати пажњу младоме свету на "неколико истина из његова искуства. Лутајући и сам исправљајући себе својим и туђим искуством, тим немилостивим саветодавцем, Пајо је своју пажњу зауставио на неколико врло простих чињеница моралнога живота мимо које је могао, расејан, проћи, да није имао склоност за расуђивање. Он је гледао два три своја даровита друга како пропадају само зато што нису од почетка живота умели изабрати добар пут сами, него су се повијали према мишљењу других. Кад је чуо узвик једнога његова младога блискога пријатеља пред саму смрт: „ах да сам знао!“, јавила му се мисао да напише књигу Вештина бити човек. Њему је био више него икада јасан закон узрочности у душевноме животу, рђава или добра снага како ко изабере. Све што постоји јесте у неку руку семе од онога што има да буде; а оно што буде јесте плод онога што је претходило. Гледајући око себе људе како сагоревају од амбиција, од среброљубља, од пусте таштине, како се удаљују од правога пута; гледајући како траже оно што су а не налазе никад оно што траже, он је показао добар пут срећи. Примивши онако као и Анаксагора да нико није срећан међу онима што их људи за срећне сматрају, Пајо је показао да је срећа и спасење у ведроме и једноставноме животу, у здравом раду, од којих су и тело и ум здрави и јаки. Срећа је у правоме одмору који је у кретању и покоравању дубоким законима живота. Спас је у тихом пријатном, мирноме животу и у породици и међу пријатељима. Срећа је у хармонији са природом, у уметности, у књижевности, у науци, у историји, у философији. Срећа је у мислима, у енер-

Маи Дил тиариа