Viljem Tel : pozorišna igra u pet činova

ВИЉЕМ ТЕЛ Е 137

МОНАХ (Хедвиги која се врати с пехаром вина). јесте ли сами је л муж код куће»

ХЕДВИГА. ја га баш, ево, сад очекујем.

Но шта је вамаг Мени изглед ваш

Не збори да ви добра носите.

Но ко сте да сте, ви сте потребни —

Окрепите се, дете, узмите! (Пружи му пехар). МОНАХ. Ма како чезно, за напитком тим,

Примити нећу, док не дате реч ХЕДВИГА. Моје одело не додирујте,

Не приступајте, стојте одаље,

Ако хоћете да вас саслушам.

МОНАХ. Ове ми ватре гостољубиве,

И ваше драге деце веселе,

Коју ја, ево, грлим истински — (маши се деце), ХЕДВИГА. Али, човече, шта ви хоћете2

Натраг од моје деце бежите!

Ви нисте монах! Не ви нисте то!

(Смиреност у тој ризи пребива,

А њу на вашем лицу не видим.

МОНАХ. Ја сам вам човек најнесретнији. ХЕДВИГА. Бол се истински одмах осети Но ваш ми поглед дави душу сву.

ВАЛТЕР (скочи весело).

Ево нам оца, мајко! Погледај! (отрчи напоље). ХЕДВИГА. (О, Боже! (Пође али се у стрепњи заустави). ВИЉЕМ (потрчи). Отац!

ВАЛТЕР (с поља). Ти си опет ту ВИЉЕМ (с поља). (0), оче, оче, драги оче мој! ТЕЛ (е поља). Јест, драга децо, ја сам опет ту —

А где је ваша мати, децо, гдег (улазе унутра) ВАЛТЕР. На вратима стоји, даље не може;

Дрхти од страха и од радости.

ТЕЛ «вове). Где си. Хедвигаг Милостиви бог Помого нам је! Нас крвник више Неће делити.