Vizantiske slike. Knj. 1, str. 157

ЧЕТИРИ ЖЕНИДБЕ ЦАРА ЛАВА 145

и који се усудио да са својим господарем говори са честитом и храбром искреношћу.

Исто тако сви великодостојници и цео Сенат, доста забринути за стање здравља Василијевог, сваки дан несигурнијег, саветовали су му да буде милостив. Неки хроничари чак поводом тога причају једну доста занимљиву анегдоту. У великој трпезарији Свете Палате, био је смештен један папагај у своме кавезу: животиња је имала обичај да виче: „Авај! авај! јадни Лав!“ Једнога дана кад је било велико примање, како је папагај понављао свој уобичајени узвик, многи гости, узбуђени сећа- . јући се заточеника, нису могли да прикрију своју тугу. Најзад цар то спази и запита их шта им је. „Како можемо бити расположени за јело, рекоше они, кад нам једна проста животиња изгледа пребацује за наше држање» Она зове свога господара, а зар ми можемо у задовољству да заборавимо нашег невиног царевићаг Или је он крив, и ми смо онда готови да га осудимо; или није ништа учинио, и докле ће онда језик једнога клеветника бити моћнији од његове невиностиг“ Била та прича истинита или не, Василије се дао умолити; на дан празника пророка Илије, царевић буде ослобођен, повраћене му части и достојанства, и опет заузе место у царским литијама. Али стари василеус, иако је дао помиловање, није заборавио своје антипатије. Како је народ Лава при пролазу поздрав„љао и клицао „Слава Богу!“ — „То ви због мога сина славите Бога! викну Василије. Лепо! Њему ћете имати да захвалите што ћете познати многе жалости и проћи кроз тешке дане,“

По тим појединостима види се да односи између цара и његовог сина нису били нимало нежни, и може се појмити да се Лав јако бојао тога осионог и страшног оца који га је без милости потчињавао својој вољи. Он се израна морао навићи на покорност. Требало је да напуни шеснаест година кад Василије реши да га ожени. По обичају, искупише у једну дворану палате Магнаур дванаест

ЧЕТИРИ ЖЕНИДБЕ ЦАРА ЛАВА 10