Vizantiske slike. Knj. 1

ЧЕТИРИ ЖЕНИДБЕ ЦАРА ЛАВА 149

пила против Теофане, заврши речима: „На крају крајева, не терам ја њу, и закон као и црквени канони допустиће ми да узмем другу“, расрђен светитељ изјави да га неће више видети ако остане непоколебљив у својој грешној одлуци.

И поред такве претње, необично озбиљне за човека побожног као Лав, цар није хтео ништа да чује. Прво зато што је страсно волео Зое. Али је имао још и другог разлога да остане упоран: он је ватрено желео једнога сина да осигура продужење Македонског Дома. Сам је знао да је осредњег здравља; његов брат Александар упропашћавао се у лудом разврату; интерес династије, као и општега мира, налагао му је да што пре осигура себи законитог наследника престола. То је, уосталом, одавно била његова велика брига; да би му небо уделило то толико жељено дете, он је одлазио на хаџилук у најславнија светилишта; да би знао хоће ли се његова жеља остварити, он је ревносно испитивао звезде; и како су му ове обећавале сина, „сматрајући да се покорава самој заповести божјој и неиз бежној судбини“, он се није устручавао да задржи своју милосницу.

Треба уосталом приметити да је у очима савременика, па чак и Теофаниних панегиричара, тај политички разлог изгледао довољан да објасни и оправда Лавову прељубу. И царица се најзад приклони пред нужношћу. Укорена од Јефтимија, који јој представи колико је узвишена заслуга мирење са судбином, она пристаде да не саблажњава свет разводом, и остави слободно поље својој супарници, трудећи се да нађе утехе у Богу. Није уосталом имала дуго да пати: мало после догађаја које сам испричао, Теофана умре 10. новембра године 893.; није још имала тридесет година. Лав, као штои приличи, сјајно сахрани своју жену. Она је сахрањена у царској гробници Светих Апостола, где је већ почивала мала Евдокија, њена кћи; василеус реши да се у њену част подигне једна црква и да буде освећена под њеним именом. Ускоро, многа