Vizantiske slike. Knj. 1

150 = ШАРЛ Дил

чуда, чудотворна исцељења која су се вршила на њеном гробу, показаше целој Византији врлине пожојне владарке; црква стави у ред светитељки тужну и меланхоличну царицу, и за много година церемонијал је прописивао самоме цару, да сваке године иде да њеној успомени принесе на жртву тамњана и мо„литве. Ш

Лав је био слободан.

Он је некад изјавио Јефтимију: „Никад ја нећу заборавити Зое, и доћиће дан кад ћу се сажалити на њу и на себе“. Тај је дан био дошао. Само, да би се могао оженити својом милосницом, остала је била једна препрека, муж. Гуцуниатес је био паметан да умре кратко време после Теофане, у тако згодном тренутку, да су непријатељски расположени духови помислили да те две смрти нису можда баш сасвим случајне. Али Лав је био цар; Зое је била кћи првога министра; нико се није усудио да извиђа случај.

Све се дакле стекло у корист жељене женидбе. Више него икад василеус је обожавао своју мило"сницу, која му је пре неколико месеци била спасла живот, откривши једну заверу која му је радила о глави. Отац њен, Стилијан Зауцес, која је од почетка владе управљао пословима и који је милошћу царевом добио титулу, новостворену и у неколико симболичну, „царев отац,“ подстицао је свом снагом ту везу, нашавши начина да учврсти уплив за који је тада осећао да је мало поколебан; и да би олакшао ствар, сместио је младу удовицу у оделење у коме је сам становао у двору. Опирао се једино Јефтимије, који никад није био у добрим односима с министром. Он је уверавао цара да је оно што хоће да учини безбожност и незаконитост. Али Лав се на те укоре само смејао: „Ама, оче“, говорио је он светоме човеку, „саслушајте ме и не говорите глупости. Ја сам изгубио жену као што знате; ја морам као и сваки други помишљати на женидбу.