Vojin

40

драгашевића

обратише к нама у књизи „ К ђ Сербамг посдан1е изг. Москвн" — нисмо умели разазнати његову зду смислу, и своје природно, веће богатство заборавили смо. Нама се чинило, да државе, које пас надвишују на• уком, треба да нас надвишују у свачему, и да су сви њихови обичаји, све њихове уредбе боље од наших. И сувише се поведосмо по туђем. Место просвете, место језгре мисли, која се у њо.ј објављује, примали смо њезине Форме и љуску; место тога, да пробуђујемо у себи животворну снагу ума, ми без разбора примасмо илодове туђих мисли, које су истекле под упливом местних околности, какве код нас непостоје. И то, пгго би ваљало да пробуди у нама самобитну радњу мислии духа, тешко нас јеуспавало." Развијање дакле наше бијаше досад с поља а не из средине, с тога и стојимо ми чудновато и према себи и нрема другима. Наше је стање гакво било, и ми живесмо досад у штетној обмани, да смо добро; али сваким даном све више увиђамо, да је то обмана била. Право наше развиЈање п очеће тек онда, кад свенашеустановебуду на србскоме темељу. С овим ми нећемо да кажемо, да ваља просто узети штогод онако, како је у народу па крај; ми се у исто доба морамо обзирати и на степен, који је нека наука и вештина у наше време у свету постигла , а и освртати се на установе у најближих суседа, али нетреба залемарити и напустити ни оно, што у свом народу имамо, јер у свачему сваки народ има својих особина и својим искуством прекаљених појмова. И ми смо се досад љуто варали што смо мислили , да ми код нас