Vojin

В01НИЧКИ ГЕНИГЕ

147

а видедо његовог духа треба из нова да озари светилом наде све , кот су срцем и духом клонули. Само у колико 1е воЈсковођа кадар да ово изврши, само у толико моћи ће да влада массом и да њоме руку1е. — Ако његова срчаност није кадра да храбри друге, гомила ће га неизбежно повући у сво1е ниске регионе где влада животински нагон кош незна шта 1е срамота и кот измиче испред сваке опасности. Ето то су противности што их во1СКовођа сво10м душевном снагом, свошм срчаношћу мора свладати ако ће да постигне изванредне резултате. Што Ге масса вотика већа, то и снага мора бити 1ача, 1ер према терету треба да 1е и снага размерена. Од свшу величанствених чуства, што надима1у прса у човеку у заносу борбе, наиаче 1е чуство слава — и частољубље. Ову племениту тежњу наше душе, наш 1е 1език у нечему изопачио назвавши 1е: грамзење за чашћу и славом и ако оно спада у ред нашлеменитших осећања човечанске прнроде, (а у рату 1е управ душа што огромноме телу живота да1е.) Осећање отачаствољубља , Фанатизма , освете, одушевлења сваког рода, није кадро да искључи у рату чуство славољубља као нешто излишно. Сва овде набро1ана осећања могу истина да свлада1у масом п ла 1е уздигну али она ни у колико нису кадра да у вокковођа изазову тежњу да за се нешто више зажели од осталих вошика. То 1е у стању да учини само частољубље 1ер због њега воша поста1е само своином старешина. Оно их гони да непрестано раде, оно рад њихов држи у непрестаном полету, и *