Vojin

ВОШИЧКИ ГЕНШЕ

181

лази задовољства у томе: да над самим собом и другима, само свошм умним силама господари. Ово би се могло назвати и су1етом, кад у ствари неби било нешто изврснше, Су1ета се задовољава сенком, самовоља напротив тражи хезгро ствари за се. Еарактер дакле прелази у самовољу: кад и ако одбациваве туђих увиђавности не бива из уверења, из веровања у какво више начело , него из аротивеЛег се чуства. Овако толковање и објашњавање и ако неће имати за нас никакве практичне користи, барем ће учинити то: да самовољу или тврдоглавство не сматрамо као неку потендирану моћност карактера, 1ер самовоља и ако има неке синонимности са карактерном моћношћу, ипак 1е по суштини свош тако различна, од ове , да многи људи баш с тога, што су самовоље, нема1,у готово никаквог карактера. Оаасност у рату. Пре него што познамо опасност у рату, ми 1е себи претстављамо као нешто, што 1е кадро пре да нас себи привуче него да нас застраши. У одушевљеном заносу поћи на противника 1уришним корацима, — зажмурити очима неколико тренутака па се бацити ладно1 смрти на сусрет , неизвесни хоће ли или нас неће поштедити, — може ли то страшно бити за 1уначко срце што жедни за славом ? Заиста не може, бар не изгледа да може. Али оваки моменти тра1у нешто дуже но што би „пулс" 1еданП У Т ударио, — њих ваља зачињавати временом, те их постепено као медецину узимати.