Vojin

182

В01НИЧКИ ГЕНИ1Е

ХаЦе иримера ради да пођемо с новаишом на боиште. Што се овоме више прибдижујемо, то и грмљава топовска ко1а све 1ача поста!е — почиње да мења жвиждањем ђудета, иа што се новашпа наГпре почиње обзирати. Топовска зрна падају што пред нас што за нама. Ми се упутимо с њим брежуљку на ком 1е главни заповедник са његовом многоброГном пратњом. Ту, врло на близу око нас пада1у ђулади а по кадшто и по неки картеч прште. Новашии се силом намеће озбињна мисао, да на том месту нше накигурнит са животом. На 1еданпут спази где погибе 1едан од његових познаника из пратње; граната лупи у сред пратње те и нехотице произведе у гомили непршатио движење. Сад истом почиње осећати да нше баш као што треба миран и ладнокрван, — та и на1храбриш поста1е бар нешто расе1ан. Пођимо с њим шш мало у напред у та1 601 што се пред нама бше, ко1и се нашему ногледу тш непрестано претставља као некакав призор , премакнимо се дивизионскоме ђепералу. Овде лети ђуле за ђулетом а грмљава наших топова тш више увеличава његову расе1аност. Но ха1дмо 10ш 1едан корак у напред до бригаднога ђенерала. Ова1, вошик од осведочене храбрости, опрезно се заклонио за 1едним брежуљком, кућом или грмом (1асан знак растеће опасности) а ђулад и картачи непрекидно жвижде на све стране, а већ и по неки куршум циукне поред наших ушшу. (Свршиће се.)