Vojin

294

МИОДИ 0 В01Н0МЕ УСТР010ТВУ

нам и књиге говоре, да само стари соддати могу смедо во1евати, и ми се свима силама старамо да накушшо старе соддате. Ад истина противуречи нашим ногледима. Мдади људи са седа п вароши, долазе у ређименту пдашљиви и сетни; они имају све основне осећа1е, прирасле уз срце човечше: жале за родбином, за сво1им милима, о селскоме или варошкоме весељу и сдободи. Захтеви новога образовања чине им се тешки, и дуго, често читаву годину, не могу се с њима да помире. За тим се стварају навике; посао им 1е познат нити за њих има већ таше. Добро одевени, нахрањени, брижљиво образовани, они се почињу исправљати под оружшем већ са неким поносом. Бар1ак и предања о њему, приповедке другова, наредбе што им напомињу воша дела, све то силно утиче на њихово уображење, и они почињу гледати на своју ређименту као на сво1у кућу. У то су већ две Јодине одслужили ; они су готови и живе тако рећи ређименеким духом. То 1е први ступањ зрелине и зачетак дубљега духа вошога, кош се са сдедећом годином службе брзо развија , ко1а се неизгладиво утврђује крашном каквом са свима њеним наукама и страшним искуствима. Тадасе по1ављу1е стари солдат; ал' не онакав, каквога себи представља друштвено уображење или каквога ми начинимо, вад оставимо човека остарети под заставом, већ стари солдат — мдад човек, пун снаге и смедости, кот 1е сачувао у себи сва сво^а веровања и снове. Он не мисди да остане у служби после рока:њега очекује његова родбина; ад' дуж-