Vojin

суваров

се он на ма шта решаваше, никад се не колебаше у извршењу: сталност и 1ака воља, то су на10дличнше дрте свију његових дехства. Истина, тиме се 1е долазило по некад до силнога крвопролића; ал ко може ста1ати добар, да тако названи стратигшски маневри, опсаде, блокаде — не однесу више људн, нег битке, па макар и крваве. Болниде нше волео он, 1ер их и сами во1ници мрзише; за умаљавање у в01скама болести и смрти, мишљаше он да је на1боље средство — свагда и у свему применити се обичном за простога Руса начину живота и навикама, мотрити, да би во1ска увек и на време добивала све што 101 треба, искоренити грдне злоупотребе, каквих у то време сшасет у вокци беше. То 1е што му прибави толико противника и непршатности. Тако прође и 1791 година, и са свим другаче, нег што се то надаше Суваров у почетку њеном. Дело, ко1е 1е ваљало да му отвори ново слободно поље раду, на против потпуно му 1е затворило и пређашње ограничено, а бацило га 1е на друго са свим непршатно поље. Моћног виновника свему томе злу Суваровљевом већ више нема на овом свету, и опет никаке промене! Човек створен за рад, брзи осва1ач утврђења, сад је морао да постро1ава утврђења, И онда, кад хиљаде нита, изатканих завишћу, све више и више замршаваху руско-пољску ствар, кад не остаде другога начина, до разрешити 1е мачем — тада она1, коме доцнше суђено беше мачем 1е расправити, 10шт 1еднако беше у средини изливених 1езера и долина финских , на староме своме