Vojin

УЖИЧКОГА ОКРУГА

51

Давно су паметни људи рекли, да не треба ништа корисно с ума сметати. И ако је и шта тако ујамчено, доиста је трајност овога савета највећма ујамчена видном речи — писмом. И ми ћемо се послужити овим корисним имањем, да нредставимо друговима својим оно, што смо видели и приметили на своме путу; а то у толико радије у колико знамо, да памћење оваких ствари у војничким радњама има много срдачнијега значаја, но у осталим гранама људскога делања. Све војничке радње, без изузетка, стоје на законима, ал ти се готово никад не могу јасно да предвиде. А тако и мора бити. Јер на радње војничке веома утиче и осећање човечије, и његове страсти, и нагони, и јестанствене и уметничке препреке, и све што се само помислити може. И истипа људске радње, ал тако условне, да иоле слабијој души мора сва смелост пред извршењем да стане. И можда нема теже борбе, од оне борбе у рату. За ову тешку радњу дакле, сваки делаоц, мора да се из рана спрема. Све његове душевне и телесне силе мора он на то да употреби; јер само таквим начином моћи ће бити присебан онда, кад су други изгубљени, само тако може доћи до стања, да мирно размишља на ограшју, као „Нутен и Дескарт у својим мирним кабинетима." Некад је било време, кад је војник врло мало морао учити па да добар буде. Најамници средњега века и ритери сматрали су војевање као занат. И између ове две врсте људи мала је разлика. Најамник се био чисто за паре; Ритер за нек аку славу, благочестије... ал често и он из грамзивих жеља. *