Vojin

115

стојањима. Као што скоро није могуће, да целу пешадију обучимо у довоњно точноме гађању, мислимо да треба да устројимо у војски једну нарочиту трупу стрелаца. По томе, нушка обичног пешака нетреба да има пишана за далека одстојања, почем се са овим нпшаном неће умети да служи, а биће узрок просто безкористном трошењу муниције. Нишан за пушку обичног пешака треба да је у границама оних одстојања, која су око точке гди се нишанећа линија пресеца са осом душе цеви; нишан паа пушке стрелца, кога смо много у гађању упражљавали, треба да је за сва одстојања на која његово оружије тера. Може се, као што је и до сада чињено, да се стрелци извлаче из полка, и употребиће се највише у скупу. Међутим ми предлажемо и то, да се свакој бригади дода стално један дивизион (две чете) стрелаца. Ова одабрана пешадија, организова ће се у батаљоне, али ће се врло мало обучавати у маневрама батаљонским, почем ће дејствовати у бригади „почетно" и употребити се тамо где је нуждно тачно на далека одстојања гађати. Обичан пешак прилично је натоварен стварима својим; стрелца треба да ослободимо од сваког терета; носиће само своје јаггунце и торбу с раном, те да тако буде више окретнији за службу за коју је намењен. Може се дати стрелцу једна палица, на којој је с једне стране ракљица (од гвожђа) начињена, коју ће он употребити на местности гди наслона за пушку нема. %