Vojislav J. Ilić : književna studija

Зи

18 Јован СКЕРЛИЋ.

антички мудрац из црних и крвавих дана тираније и разврата што се покривао тогом и одвраћао поглед од живота, тако се и он у мислима и осећањима одвајао од својих сувременика и своје средине, и у једном часу горчине и „великог гађења“ певао:

Па шта ме се тиче њихово весеље2

Или њине наде, или њине жеље2

К'о суморан путник на празнику туђем дар са мрачним челом да међу њих уђем 2 · . „Ја нећу да певам... У најдубљем миру Покндаћу жице и разбићу лиру

И када пх чујем на каквоме већу Слушаћу их хладно, ал спорити неђу, Гадићу се само у срцу п души,

И звиждаћу тако —- да им звоне уши.

Неколико пута Војислав Илић је тако изнео“ своје схватање поезије и задатка песника у друштву“ да се одиста могло закључивати о гристократизму и чистом естетизму његове поезије. - 2

Има једна његова песма, Два песника, у којој је изнео два схватања поезије, утилитарно и уметничко, оно које изнад свега тежи корисном и оно које све своди на службу лепомс, и том приликом као да се изразио за ово друго. Два песника су се нашла на вратима раја, и завадила су се ко има више заслуга, и, према томе, ко има више права да уђе у рај.

Проговори први песник: „Заслужујем боље место, Ја сам пев'о о слободи и страдао за њу често.

Ударима моје лире будио сам бедног роба, И слободу васкрсав'о из мрачнога њена гроба.

Мојом песмом невољници васкрсење своје славе, Од те песме осветничке крунисане стрепе главе.

У њеноме они такту чују звекет из даљине И топовску страшну паљбу п шкрипање гилотине,

Пусти, дакле, мене прво, да заузмем боље место, Ја сам пево о слободи и страдао за њу често.