Vojislav J. Ilić : književna studija

Војислав Ј. Илић. - А

естетска природа као што је био Војислав Илић силази на „арену дневних борбе, не треба заборавити доба када је он певао. Највећи део његова песничка рада пада у осамдесете године прошлога века, доба пуне владарске самовоље и чиновничке корупције, политичког притиска једне непопуларне владе, народне буне у земљи и једног срамног националног пораза споља, када су политичке страсти биле дошле до свога врхунца и када је целом земљом настала једна очајна борба. То су били дани, када се није могло остајати ладним и равнодушним · посматрачем, по оном Некрасовљевом стиху:

Кто живетђ безђ печали и гиђва; Тотђ не лобитђ отчизвБг своећ.

И као сва млађа интелигенција у Србији, као без мало цео његов нараштај, као сви његови ближи пријатељи и. другови, Војислав Илић се нашао у редовима раздражене опозиције. У својој кући он се напојио љубављу према слободи. Он је био син једног политачког незадовољника, Јована Илића, добровољца из 1848 и скупштинског секретара Свето-Андрејске Скупштине, који је радио на преврату и извршио збацивање једне династије, не ради промене породице и личности но ради промене система, и који је, повучен и љут, гледао чиме су све свршили његови слободњачки идеали из младости. МИ та љубав према слободи, која се тако јако показала у многобројним песмама Војислава Илића, није била последица само утицаја његове кућевне и друштвене средине, зато што је био син једног несмиренога старог бунтовника, што је живео у средини која је кипела од политичкога гнева и где је мисао о буни била једна од главних преокупација духова. Љубав према слободи изилазила је из дубине његове интимне природе. Он је волео слободу не као једну тачку политичког програма, но као најосновнију и највећу потребу свога духа, у њој је гледао све достојанство човека, неопходан услов да један свесан и развијен човек може живети, једини пут да се дође до душевне висине и ведрине.