Vojislav J. Ilić : književna studija

Војислав Ј. Или. 837

јанствени мртвачки спровод, који, „у вечерима позним“ и „у немом свечаном ходу“, пева:

Суморну и хладну песму, Химну векова тавни.

ТУ Свешковини Ладе он приказује себе, у ламартиновској ' пози: Сам наслоњен на камену хладном, Што га сура маховина скрива,

Мирно слушам песме премалећу, А душа ми тужну прошлост снива.

Има једна његова већа песма Опсада Бенаре, за коју вели да је одломак из већега спева На Рушевинама. МИ тај наслов На рушевинама могао би да иде једном ве. ликом делу његових песама. Његова поезија је оно што је сам певао:

То удара прошлост у сребрну лиру...

Његова муза је, како пева у једној од својих елегија, као „анђео вечног мира“, који

Гробовеко сади биље, Тихо стреса и узвија, Густи бршљан и ковиље.

Радије но ишта он је певао „сан вечности“, „споменике изумрлих дана“ и гробове, нарочито гробове, покривене седом маховином и обвијене густим бршљаном, колико ни један српски песник пре њега. Такви су Усамљени гробови, „гробнице канова силних“, тулбе Муратово на Косову, гроб војводе Дојчина у Солуну, развалина куле Северове.

__ Његова поезија, која се одмара на гробовима и на „развалинама духа“, у своме бежању од света и људи, повлачила се у далека, цветна доба човечанства, у оне дане слободе и среће првих људи, у „мрачна, минула и древна лета“,

| .. пре милиун можда лета, Кад још није било ови људи, овога света.