Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

>

Е >

>

в>

89

Од станца кама тврдог, студеног, Издржаће. Не ремети га то Кад право куца. Дојчин — издајник ! Ко рашири тог Не знаш2! Не знам. Ја! И нико други, љубо, него ја! Та мисао те ништи Уздиже! И сам се морам радом уздићи, Јер нерадом се, видиш, скрах сам. (Пође журно)

„А (уставља га. Та сада радиш. Све си сустиг'о,

Заостало си посвршивао, На све си стране одговорио, Разаслао си свуда гласнике А војска ти је спремна потпуно. Од Турака ти нема немира, Сам Исабег је преслаб, не смије Ни мислити да иде на тебе. Бајазиту је, зна се, по вољи Балабанова смрт. Не спомињи О нераду ми. С њега страдам ја. И сви, што са мном ишто сноваше, Пострадаше са мога нергда: Најпрву, љубо, тебе потресе, И Теодора сруши нерад мој, Балабана је небу послао Мој нерад, љубо. (Дубоким болом) Ја ту (на десну собу) копнио, А догађаји изненадише Ко бујица. И сад ми чини се К'о да сам засто негдје — однекуд Ко — ударио неки поводањ И сад ме носи — — — Ја се борим — —