Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

Ах! Пораних, узалуд, пред зору

Да истоку се нађем у ору,

Кад олуј, киван, небо закри ми

Облаком густим, сунце сакри ми:

Ја пођох, Јело, срећан, раздраган,

Да тебе такву сретнем овај дан —

А ти у кару, у јадима свим'

Сад наричеш за братом јединим. (Замишљено, уздахне)

Па ко би сада, Јело, ко би сад,

На овај и мој и твој црни јад,

Усудио се и да помисли

О прошњи ишто! — Црне помисли! —

(Занесе се у мисли и гледа, пун чежње, у кулу. Дојчин и Милутин излазе, али их Радул, у заносу, не види)

Д (одлучан, замишљен, као да се сјети).

БЕ

Бо

Поврати се и реци Богоју Да и он с нама пође. Свршено. Толико те је, велиш, молио, Па нека и он пође. Радостан И срећан је што с нама полази! И ово, пази, нека запамте: За Сиргијана све смо сазнали, Ни Апокафка није опасан,“ Већ Теодор и његов пратилац И њихов слуга. У траг ћемо им ! (Оле брзо у највећем задовољству) |

Четврта појава.

Дојчин и Радул.

Д (прилазећи Радулу).

Ти неког чекаш, момче 2

Р (немило изненађен, отресито, срдито).

Не чекам,

Војвода Дојчин. 7