Vojvoda Radomir Putnik : njegov život i rad

46

ЈЕ

Путник је веома много волео своју децу и то готово сву подједнако, премда, је по кад што био наклоњенији према женској деци.

Према, деци био је строг само онда, кад је то требало, иначе је био до крајности нежан п брижшљив отац, који је свагда био спреман тотов, да одговори на сва дечија питања, која су била, разуме се, честа и разнолика. Он је њих задивљавао својим знањем о свему и свачему.

2. Путник је свагда поучавао и саветовао децу

4

и то могло се рећи са задовољством, те су га много волела, не само његова, већ и туђа деца, која су му прилазила увек са љубављу и поштовањем.“)

%) Ту лепу особину имао је чак прилике да и писац ове књите као млад официр види 1911. год., кад је у авалској улици Бр. 7 у Београду становао одмах до стана, генерала Џутника, тада начелника Главног Генералштаба.

Генерал Путник често је јахао и пре него узјаше _ имао је обичај, да се нашали са децом, која су око њега била готово увек искупљена.

Један дечко, који је био најсмелији од њих, прилазино је редовно генералу Џутнику и увек га питао: »Деда. Путник, хоће ли да удари Ваш коњ«.

Генерал Путник свагда је одговарао са свим озбиљно и благонаклоно томе дечку: »Мене неће, али децу хоће, нарочито непослушну«. После одговора вазда је имао обичај нашалити се са свом децом, а нарочито са тим дечком и то на тај начин, што га мало повуче за нос и том приликом дечку извуче из носа метални новац, што је код тог дечка, а и осталих изазивало изненађење ш радосг. Дечко, о коме је реч, свагда се веома радовао сусрету са генералом Џутником и остала му је и данас у успомени та лепа шала. |

Тај дечко сада је питомац Војне Академије по зове се Часлав Ж, Ранковић, који сада са много више разумевања, не само што гаји најлепшу успомену на генерала Путника као доброг човека, већ осећа највеће поштовање према Војводи Путнику, као великом војнику нашег народа п нашега времена.