Vreme, 01. 10. 1933., str. 5

С1 .1А

Д

ЈЕДНА ЈЕЗИВА И БОЛНА ПОРОДИЧНА ДРАМА У СКОПЛзУ

Двост ^јј

уки злочин руског пуковника Владнмнра Ивановића стјсхина, који је откривен тек после две године

Прсварени муж, са три гнетка из „Нагаиа", убија своју младу жену и ташту, а затим њихове лешевг закопава у близиии куће

Скопле, 30 септел10ра. — Јуче ј букнула у пла.мену, убаченом и • ]е сасви.м неочекивано и готово на ј погстицано.м од комуниста. „Ма-

кзченађење самих полицајада и вследника, који су већ две године напорно и врло пажљнво покушавади да расветле једну велнку мистерију, о којој је цело Скопље гоаорнло, јодним потезом човека,

ћуијка" се морала спасти по цену милионских људских жртава. Потјехин је на први позив, као г.рави и велики патриота појурио у редове „беле армије" генерала Корњилова. У деце.мбру 1917 го-

који ј« дуго сакривао овоје грозно) дине и јануару 1918 године он са

дело, скинут вео са ове тајне. Чове « — двострутси убица, који је сзвоје жртве, убивши их после дуге душевне борбе и у једној драматичној породичној сцени, у августовској ноћи, закопао у д&оришту пред вратима своје уса.м.1>ене кућице на периферији Скоп .-Ба, одао ]е свој злочин и проказао место извршења дела. Синоћ, одиста, на светлости карбитне лампе н под млазевима јаке електричне светлости полицијскнх џепних лам лица, откопани су у башти куће број 48, у улици Фрање Рачког, лешеви двеју жена, Рускиња. Њих је, своју жену Екатерину Јаковл>евну-Потјехин и своју ташту Ол гу Аполоновну-Козловски. убио руски избеглица, пуковник бивше царске руоке војске Владимир Ивановић-Потјехин. После убиства, које се десило у ноћи из.међу 30 и 31 августа 1933 године, Потјехнн је саоје жртве аалопао у башти. Сутрадан већ је објавио да су га капустиле и отишле негде у сеет. Миоги су поверовали, али је било и таквих који су дошли у Управу окопске полиције и изразили су.мн>у, да је Потјехкн убио овоју жећу и њену мајку. У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ ДУШРВНЕ ДЕПРЕСИЈЕ Полиција је убрзо и сама стекла довољно доказа да по/умња у тачност тврђења „срамно напу штеног" мужа. али је тр^бало имати у рукама „корпус делчкти", па извршиоца лишити слободе. Сада пак самим признањем Владимира Ивановића - Потјехнна, које је овај дао полицији притешњен потенцираним сумњи чењем, потиснут грижом савести и у једном тренутку кулминације очајања, могла се дознати тајна н приступити реконструкци ји мрачне и дубоко потресне дра ме једне руске породице из високи* кпугова.

Владимир Ивановић - Потјехин био је у царској Русији командант пука. Имао је праву војничку каријеру. Човек челичног здравља и лично храбар, са гвоз деном вољом. он је био један од најпознатијих ратника руских. Одликован је свима почастима и признањима, које је у Русији могао стећи храоар војник. Тако он има, „Георгијевски крест" четвртог реда, Св. Станислава трећег и четвртог реда, Св. Ану четвртог, трећег и другог реда. Светог Владимира четвртог и тре ћег реда, и многа друга ордења. Његови претпостављени, нарочи то начелник дивизије, којој је грипадао генерал г. Бескровни, који сада живи негде у Србији, најпохвалније су се изражавали о команданту једнога од својих гукова. У четири дуга рата, у којима је и заслужио одличја. данас педесетдвогодишњи пуковник Потјехин, био је двапут ран>ен у руку, једном у трбух са дум-дум куршумом, двапут у главу, када је био контузован и, најзад, од ране на лицу остали су му ожиљци по уснама. Још као млад официр Потје*ин је узео учешћа о походу добровољног међународног корпуса на Кину. Војници. Руси, Енглези, Немци, Французи пошли су били .1900 године на Исток да казне Кинезе за њихова звеоства према белцима. После, 1904 и 1905 године храбри »пуковник још вид није се истакао у рату са Јапаном. А од 1914 године док се није 1921 године склонио у нашу државу, он је у непрекидном во]евању. Час је на немачком и аустриско.м фронту, а час опет у одбрану јужннх граница простра не Руси:е. ЈЕДАН ЈУНАЧКИ ПОДВИГ Када је избила револуција војници су му отказали послуш!>ост. — Господо официри н подофицири, подвикнуо је тада пуковнск П \нн, налред у одбрану с."цбине! И Њј фицирз. шака људи, наспнуло је на аустро-немачке батаљоне. У последн.ем трен\ г тку, када су Немци потисли, војници , !;^ГдГМ". Љ: II победа |е била на руској сгра- »> « глкг 8 још »I 1К0 одличје.... )дина мла ђ 0 д 0 д тада заца'У цББЛОЈ АРМИЈИ" ГЕНЕРАЛА , рили суј се мнр и срећа у кући КОР^ЦЈОВА Јброј 41$ у улици Фрањс Рачко -г,

генералом организуЈе и изводи познати „Ледени поход" за чишћсње отаџбине од њених рушилаца. Прва места била је Кубанска губернија, где се, рањен, Потјехин морао подуже да крнје по козачким станицама. На повратку „беле армије" он се поново јавља Корњилову, али бива ослобођен строја, јер је већ инвалнд. Генерал га наи.мењује за главног контролора свих војних организација у позадини. Организовао је поделу помоћи породицама ратника, обилазио болнице и надгледао рад војничких кујни, магацина и других сличних установа. Његов делокруг простнрао се над читавом тернторијом, коју је држала „бела армија", али се поглавито и најчешће задржавао на Криму, одакле је и напустио Русију. Пот јехин је прво стигао у Цариград, одакле дкректно, не задржавши се нимало са пок. генералом Вран гелом на Галипољу, долази у нашу земљу, уверен да ће му она, као и свима руским избеглицама, указати осведочено гостопримство. ПОЗНАНСТВО СА ЕКАТЕРИНОМ И није се преварио. У Југославнји Потјехин је прво радио као прост радник на калдрми и мешању А *алтера н-егде «а нашем Приморју, али је, нашав старе пријатеље, пок 1 . генерала Стевана Хаџића и друге, који су, док је он био командант резервног пука у Одеси, основали 1915 године нашу добровољачку дивизију, дошао убрзо у Скопље и добио чиновничко место са окромном платом. То је па^к било довољно да Потјехину, који ннкада није пио ни пушио, преостане и за хумане циљезе. Овај човек добре душе редовно је шиљао новчане помоћи својој старој мајци, жени и деци, који у Рускји никако иису могли да добију упослење. Потјехин је одржавао пнсмене везе са свима својим приЈатељима и познаницкма ван Југославије. Тако се дописивао и са гцо.м Екатерином Јаковљевном, својам пријатељицом из Риге, коју је упознао још почетком Светског рата, када се бавио у Пољској. У то вре.ме, као добро ситуиран, чак и богат, он је већим сумама новца по.магао своју сиромашну пријатељицу и њену мајку Олгу Аполоновну-Козловски. Као захвалност Екатерина је Потјехину писала нежна писма и изражавала своју неизмерну благодарност. Када се, после дуже паузе, Потјехин поново јавио Екатерини, али сада из Југославије, она му се пожалила на глад и безизлазно тешко материјално стање породице. Стари и верни пријатељ нашао је и у својој беди још увек нешто да издвоји и пошаље лепој пријатељици у Литванију. А пис.ма из Риге све чешће су стизала и доносила све топлије и срдачније поздраве усамљеном и оседелом од брига Потјехину. ДРУГО ВЕНЧАЊЕ, У СКОПЉУ Дани и године пролазиле су у чежњи за до.мовином, за своји.ма у некада раскошној и богатој кући. Потјехин је најзад одлучио да при ми и југословеноко поданство, па је често позивао из Русије жену са децо.м. Они су му одговорили да никако не могу доћи. Било јс то последње писмо, које му је написала супруга. А он је навикао, иако ратник, на утешне речи пријатеља, којима се у ретким прилика.ма јадао. Једина радост биле су му си.мпатије и непрекидне молбе за по.моћ којима га је обасипала Екатерина из Риге. Дуго је скривао у себи нежне осећаје, које је гајио пре.ма лепој плавокосој девојци, али је најзад проговорио. Негде у 1927 години први пут, опрезно и заљубљено, наговестио јој је да је слободан и да чезне за њеним присуством. Зати.м, када ]е Каћа признала и своју љубав, у дугим писмима стари Потјехин јој је са жаром и искрено описивао срећу, коју ће она наћи у малој кућици на периферији Скопља, ако се одлучи да дође. Она је у мају месецу 1929 године и дошла са 40 долара, које јој је он послао за пут. Дошла је оама и са куфер-

ких комшија за дуго није чуо опоре речи и свађу, да избије из стана овога срећног руског пара. ЉУБАВ СТАРОГ ПУКОВНИКА Супружници Потјехин живели су у слози и љубави, за којом је толико жудео намучени стари пу кувник. Он би редовно ујутру одлазио у своју канцеларију, која се налазила у центр/ града, остављајући у кревету своју Каћу. Један женин пољубац бно би довољан да му не поколеба веру у њену оданост. У подне пуковник Потјехин би нашао Каћу у малој собици позади куће и усхићавао се њоме док је она спремала ручак. Та мала собица служила и.м је и као кухиња и ту су ручавали. Ту је био намештен и један мали кревет за одмор после јела. Али уредан живот у двоје није дуго трајао. Мајка Каћина пожелела је да види ћерку која је толико хвалила свог мужа. Стара дама није хтела да верује у њену срећу, док сама не види својим очи.ма. И пошто је добила најљубазнији псзив од зета, Олга Аполоновна Козловска јавила је телеграфски из Риге да ће крајем апрнла 1931 године битн у Скопљу. Потјехин се обрадовао овој вести и није могао да не задовољн захтев своје жене и да је не пусти до Београда да дочека мајку, па да је одатле доведе у Скоп

је тескобна и неудобма, муж при таме ти је ружан и стар... Најзад је мајка успела да приволи ћерку да беже. Оне су све припремиле и пошле на железничку станицу али им је бекство било благовре.мено осујећено. Дошавши кући Потјехин је одмах увидео да је од стране своје жене напуштен па је појурио за жвном и таштом, које је нашао на станици при поласку воза. Вратио их је кући, али примирје није дуго трајало. Месеца јула, дакле на два месеца после доласка таште, Потјехин је сазнао да ће га Каћа поново напустити. И тада су оне одустале од намере, на молбе и преклшвања очајног мужа и односи између мужа и жене су се опет поправили, али између зета и таште постали су већ несношљиви. Олга је најзад обавестила Потјехина да ће отпутовати у Ригу краје.м августа 1931 године. Дан пре тога његова жена провела је цело по подне у вароши, купујући све што је потребно за пут своје мајке. Мајка и ћерка вратиле су се око 7 часова увече и нашли су Потјехина пред вратнма куће где их је очекивао. ДВА МЕСЕЦА ПОСЛЕ ДОЛАСКА ТАШТЕ У међувремену, међутим, дошла је била у посету код њих г-ђа Коз

Леш Олге Аполонов не -Козловске

ље. И Каћа је отпутовала на недељу дана пре мајчиног доласка да је чека у Београду. Међутим на путу је Каћа преварила свог мужа. ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ РАЗОРИО ПУКОВНИКОВУ СРЕЂУ Да ли тада првипут, како он тврди, или је то био само продужетак интимних односа које је она одржавала и раније са својим љубавником? Тајну о томе Каћа је признала на свом последњем часу. Том приликом она је признала свом мужу да има пријател>а Тихона. Тек, уместо да чека мајку у Београду жена луковника Потјехина проводила је слатке часове у Рипњу у загрљају свог пријатеља Тихона Абалмасова, такође руског избеглице, који је бно запослен као радник у тунелу близу Беле Реке, код Рипња. Ипак стигла је на време да сачека мајку на железничкој станици у Београду и да је доведе у Скопље. Узпут је Каћа изгледа причала мајци о својим новим везама са Тихоном, али је преварени муж сазнао за то мало доцније. Одмах по повратку у Скопље Каћа је почела да добија љубавна писма од пријатеља из Рипња, који је непрестано наговарао да остави мужа и да дође са мајком код њега. У чувању тајне Каћн је у свему ишла на руку њена мајка, која је скривала Тихонова писма и носила лично на пошту одговоре,,које би Каћа упућивала овоме љубавнику. Али у души пуковника Потјехина убрзо се појавила су.мња, која је одмах прешла и у нескривену љубомору. Али је ипах Потјехин прикривао своје осећаје, уверавајући саме себе да је можда све то само нека варка. За то време, међутим, Олга је почела да кори своју ћерку: — Каћо, зар би могла још да живиш у Скопљу? Ти ћеш изгубити здравље у овој праШини и у ово.м велнко.м блату а и кућица ти

лова, њихова кума и жена г. Јоаникија Даниловића-Козлова, који је са службом у Пиротехничкој радионици у Ханријеву. Потјехин се жалио том приликом на своју жену. Рекао јој је да је она неколико пута покушавала да бежи од њега и да има љубавника и том приликом показао јој је чак и Каћину љубавиу преписку, јер је у међувремену уловио неколико писама. Али Каћа је увек успе вала да га увери како је Тихон био само велики пријатељ њихове породице. Молио је куму да сачека повратак Каће и Олге из вароши, али она је то одбила из говарајући се да је муж и деца чекају код куће. Владимир Потјехин ушао је са таштом и женом у заједничку со бу, где су, обично дуго у ноћи седели. Каћа је читала новине и илустрације, а он, Владимир. сво је Свето Писмо. Жене су до 10 часова спремале све што је требало за пут, јер је сутрадан требала стара Олга да отпутује на траг у Рнгу. Али, у међувремену, Владпмира је нагнала његова свест да се исповеди својој жени, ко је дошао у куђу пре њиховог повратка. Рекао је Каћи ко их је мало пре посетио и шта је он показао гђи Козлов. Тада је Каћа цикнула: — Ја не смем да изиђем на очи свету! Како си смео да показујеш куми моју кореспонденцију? — праскала је у срџби Каћа. ШТА ЈЕ ПРЕТХОДИЛО КРВА ВОЈ ДРАМИ Владимир је убрзо увидео своју грешку и покајао се па је молио жену да му опрости. — Није тако, уверавао је, ја сам се само шачио. Неће гђа Козлов ннкоме ништа казати, опро сти мнла моја, опрости... Али Каћа се никако није умиривала и она му је рекла да ће и она сутра поћи са својом мајком. — Ја ћу код свог Тихона, говорила је Каћа, ја само њега волим... четом, у коме је носила једину ха/. Вснчали су се прве недеље,

СН1огос1оп{ . ...... чиии з у б с С Ј»1НО бели

— Код Тихона!... Болно су одјекнуле груди старог команданта пука, који није могао више да остане у тој соби. Изишао је погнуте главе и пошао је у малу собицу, коју су у марту 1931 године пре доласка таште уз песме и кроз срећан живот градили супружници Потјехин. Ту су собицу они наменили мајци Олги. Владимир је стао насред собе, дубоко сатрвен сазнањем да му је жена неверна. — Что мње дјелат... мрмљао је он у очајању. Видео је на столу вино и вотку, коју су држали у кући за госте и тада му је синула мисао да се напије првипут у свом животу, те да заспи као мртав и да сутрадан не осети када ће Каћа и Олга отпутовати супар нику Тихону у Рипањ. Тада је међутим ушла код њега Каћа и донела му је шунке и кобасице. — Ето да вечераш, ово је последњи пут да попијемо заједно и да поједемо. ДВА РЕВОЛВЕРСКА ПУЦЊА Он је пристао после дугог колебања, ачи није могао да пусти ни један тренутак, а да не падне на колена својој Каћи молећи је да га не напушта. После вечере Каћа је отишла да спава. У тренутку када се окре нула према зиду Владимир јој је поново пришао и поновио своју молбу, али она га је опет одбила. Тада се пуковник Потјехин сетио да му руски Наган стоји испод стола. У једном тренутку, када није господарио собом, он је шче пао револвер и окинуо ороз. Два метка смртоносно су ранила Каћу у главу. — Све се то одиграло у магновењу и тако брзо да ми није дошло на памет ни моја стара мајка да ме спречи у извршењу недела, —• признавао је Потјехин и горко се јадао на саслушању у полицији. Потом је уперио револверску цев на своју слепоочницу, али се у томе тренутку појавила ташта Олга у. другим метком оборио је и њу. Пуковник ПотЈехин сагнуо се над својом жртвом и пољубио ј.е У магновењу спустио се на коле на поред ње, уперио је хладну ре волверску цев н на своју слепоочницу. Тада Је са вриском упала у со бицу Каћина маЈка. — А, бестиЈо,, ти си то. ужа* снуо се женоубица на поЈаву стз ре Олге. „НАГАН 4< ЈЕ ПОНОВА ПРОГОВОРИО Она се окренула, ,али је куршуш коЈи је требало да прекине живот њенога зета смртно погодио њ) у потиљак. Она Је пала на праг. Владимкр ниЈе чекао ни трену1ак. Када Је убио вољену жену и обрачунао се са њеном маЈком, која му Је загорчала живот, он се ниЈе колебао да ли да сврши и са самим собом. Уперио Је и по други пут своЈ „Наган" у слепоочницу. али је машина само шкљоцнула без експлозије куршЈ ма. 'Гада Је пуковник Потјехир изгубио свест и срушио се са кревета, где Је клечао поред сво је жене. Пао је на под поред леша своје таште. БИЛО ЈЕ ТО ПРЕД ЗОРУ Бнло Је то пред зору. Напољ) Је беснела олуја. Брестови у бг шти н у суседном дворншту шумили су толико снажно, да се ој јек револверских хитаца из шупс у улицу Фрање Рачког нису мо гли чути у суседству. У зору, окс 5 часова, одјекнула је сирена са фабрике и убица се тргнуо нз несвести и дигао се на ноге. Језиви призор, коЈи Је видео пред ообом у •томе трену^ку следис га Је. Али стари војник ниЈе се губио у болу. Он Је тада наста вио мисао трагичне сцене која сј само пре 2 часа однграла у соби Он Је клекнуо на под и покушао да нађе куршум, који Је био оставно за себе и који Је негде бно пао, али га није нашао. С тога је бацио револвер на кров шупе.. Сз рукама на леђима почео Је да се шета по башти као и сваког обич ног Јутра. У 8 чаоова он Је скретао из алеЈе у алеју, премишља* Јући шта би требало да чинн. Та да су му пале у очи две рупе ко је био ископао пред кућом да би правио цнглу." Тамо ћу нх ба цити и затрпати земљом," говорио Је он себи, али дан Је већ сван>&о у велико. Помислпо Је да би с" 31 ' ^ањивање жртаса могао неко . \ имети(н. Зато Је мирно о Нгцшаг V к^ниеларију, 'злкључав

где Је већ осам година безпрекор но служио, радио Је Потјехин н тога дана 31 августа 1931 године као и обично. Око 2 по подне, када је био слободан до вечери провео Је поново у башти а наЈзад, у поноћ,, у тишини и на све! лости месечине, ,убнца Је извршио и последњи чнн свога недела. Прво жену а по томе и ташту донео Је снажним рукама пред кућу и спустио их у рупе. Земљо.м Је сравнио рупчагу и затрпао неким песком. Сада Је ваљало вешто изигравати превареног и напуштеног мужа. Пуковннку Потјехину је то прилично дуго и полазило за руком. Свакоме је, на пи1ање где су Каћа и Олга. одговарао да су отпутовале у иностранство. Чаи је тврдио да се Каћа уписала у неку позоришну трупу у Чехословачкој, одакле Је прешла у Пољску. Уверавао је и да му с? јавила картом из Варшаве, у којоЈ га је обавестила да ће ускоро отпутовати за Северну Америку. 0 своЈој ташти говорио је да је од капље напраоно умрла у једном аутомобилу у Будимпешти. Првв је међутим изразио сумњу у истинитост ових тврђења Владимира његов кум Јоаникије Козлов. Ор је, пре годину дана, доставио своју сумњу Управи скопске полициј« и ПвтЈехнн је узет одмах на одговорност, али Је он успео тада па и све до скора да докаже своју потпуну невиност. Он је на крају почео да уварава Управу града да не зна где му се начазе ташта ни жена, али није ни захтевао од по лициЈе да их пронађе. Међутим, последњих неколико месеци приЈатељи ПотЈехина приметили су на њему знаке душевног растроЈства. Он Је много ишао у цркву и жалио се на несаницу и велику главобољу, док Је у полициЈи непрекидно поЈачавана сумња да Је он убио нестале жене. И за чудо грижа савести и овог пута у пуноЈ мери показала је своју чудесну моћ. Пуковник Потјехин дошао Је синоћ у Управу полиције и позвао писара г. ВоЈислава Симића, коме Је био предат у рад предмет по *елу Потјехина. Г. СимиВ Је пошао у кућу старог пуковника. На малом сточићу седео је врло обазриво и само слушао. Влади» мир ПотЈехин је, у присуству свога кирајџиЈе СергиЈа Леонидов^ Козака, и неколико других приЈатеља испричао уз грчевит плач полицаЈцу своЈу породичну трагедиЈу. ИСПОВЕСТ ДВОСТРУКОГ УБИЦЕ Тада Је показао и место на ко-» ме су жртве биле закопане. Г. С* мић Је, са наЈближег телефона, дозвао шефа Кривичне полициЈе г, Јована Савнћа, коЈи Је сместа дошао у кућу Потјехкна. Г. Савића Је пратио заменик шефа Техннчке полиције г. Кабалац и писар г, Синиша Богавац. Леш Каће је вр ло брзо пронађен. Тада је убнца саопштено да Је лишен слободе Међутим требало Је копати читав сат да се откриЈе леш Олге. Алн то нису више лешеви већ правп костури. Са лобање Каће отпао Је тада Један прамен плаве косе. Нађен Је такође и златан жев ски часовник, прстен,. а на ногама Јевтине ципеле. Како се радило у ноћи светлост у до тада мирном дворишту п-ривукла.је стотнне радозна лог света. Готово сва железничка колонија окупила се око усамљене куће пуковника Потјехина, поред железничке пруге. Косгурн су садмах пренетн у просектуру државне болннце, дов је Потјехин спроведен у управ) града, где Је до поноћи саслушаван. Он, као да му Је олакшан терет на души, мирно и прибрано одговара на сва питања иследника. Само кад су му показане фотографије његове жене и таште убица је бризнуо у грчевит плач. Данас Је полнција нзвршила реконструхцију догађаја у мистериозноЈ кући Потјехина на периферији Скопља. (Време) Зао удес једног дрвосече Бихаћ, 30 септембра. — Јуче Је у шуми Грабеж, краЈ Бихаћа, несрећннм случајем погинуо Расии Халалкић, из села Турија. Расим се бно попео на једну букву внсоку 4 метара да бн отсекао Једну грану. У Једном моменту грана се срушила н ударила'410 глави Расима, коЈи се чаллзмо нсрод Тада се Расилт бо.тто у п овали Ју и на м' *т , » ' / 'Лртар. д_ тови су гире по/ пренели ' пп , где га^поб^^ ч^феЛиа гичн ^ .а I

7 о.,г