Za čast američkog Srpstva

путем којим, на пример, и у Србији иде — надничарство! У Србији, у Хрватској иу Босни и Херцеговини. Досадило нам се више скретати пажњу на то, да југословенској пропаганди у Америци не смета ни аустријанштина, ни наши 'тповинизми, радикализми и сепаратизми“ као што то вели г. М: Марјановић — већ “јунионизми, социјализми и индустријализми !> Досадило нам се већ указивати и на то: да Председник Вилсон не шаље попове и чиновнике да држе америчко радништво уз његову политику, већ Гомпер са, Мичела, Данкана, Русела, Спарга и Волинга. А ми, што чинимо миг Хоћемо на силу бога на чело југословенског радништва у Америци да поставимо: Крајновића, Гршковића и Кебе — свештенике!

И још се питамо, данас, у двадесетом веку, зашто радништво не иде за — поповима !

Чудимо се, што нисмо у стању данас да створимо оне покрете које су у средњим вековима ства рали — Јан Хус, Фра Долчино и Тома Минцер!

Џопови данас — криви или не криви, то је споредна ствар стварају само једну врсту народних покрета — погроме и црне сатније! Отуда се и свео сав "родољубиви" рад Гршковића Крајновића и Кебета на то — да траже главу њихових политич-

ких противника !

И те истине потребно је данас, и то на овако жалостан начин, стално подносити под нос

нашим озбиљним ма!

НОВА ПОЛИТИЧКА ГЕСЛА.

Илија Шушњар ушао је у Савез Слогу на основу чаробне моћи фраза : “Браћо радници,“ “та рави радници", крвави жуљеви.>

Његов рад, његова борба у Савезу Слози сведоци су снаге тих фраза у животу српског усељени штва у Америци. То више нису фразе, већ права политичка “тесла!-" ихова је снага исто тако моћна као снага свих наших националних гесла до сада. Колика је снага тих нових гесла сведочи и то, што је на потоњој конвенцији Савеза Слоге, након толиких борба против Илије

политичари

Шушшњара, на основу тих гесла,

у управу Савеза Слоге изабрат г. Јоса Рајновић, члан америчке социјалистичке странке и сада десна рука г. пи. М. Прибићевића у његовој борби да из Савеза Слоте уклони Проф. Пупина!

Сам за себе, и ако је врло окретан и даровит “народни трибун", Илија Шушњар није опасан. На њему је опасно било само једно: ови “гласови испод би не", ово буђење сталешке свести код нашег усељеништва ; што је, опет сасма нов елеменат у нашој националној политици. Једно је питање пред нама и то основно: да ли ми ову снагу којом располаже наше усељеништво у Америци да придамо оној снази која води борбу за наше национал но ослобођење, или да је целу “лиферујемо" оној снази која во ди борбу за ослобођење радничког сталежа у опћер

ЕМ в