Zemunski glasnik

слободе своје, за њу да умрем. Маршал јаши на коњу пред својим региментама, а републиканац са својим грудима чува и последње дроњке заставе своје. У злату и различпим бојама он се блиста, а ја не знам никаке боје, до крви моје, која ми шара рухо моје када се нролије. Републиканац Корона Регула и маршал Базен — колика разлика! Међу тим дође он у варош пшроким сокаком на главну пијацу, иред гостиопицу. Слуге му прихватише коња , а он оде у собу, премишљајући врло живо о ономе, што му ваља сада извршити. Зовне једнога послужитеља к себи и запита га, зна ли кућу Лопеца. Сваки буџак, одговори индијанац. — Ево ти дукат, ако ми обећаш да ћеш отићи у кућу његову , и да ћеш писмо однети. Корона седне и напише ово писмо : Пебл, 2. Јуна 1864. „Милостива госпођице!" О пај кога је нестало , и који је више година провео у крвавој борби, вратио се. Име ваше увек ми беше драга успомена. Веома сам се радо сећао оних лепих часова, што их нроживе поред вас. Сада сам дошао, и ирво ми је , да вас потражим. Овај „цветак" нека вам каже име, које вам не смем изусти. Таке су околности. Поздрављам вас по хиљаду пута. Надам се , да ће се обновити срећа наша, надам се милостивом одзиву. Ваш К Р Корона савије писмо, заиечати га и остави на стол. — Да ли ће псзиати ружу ? помисли у себи. „Како је брзо увенула, а с њоме и моја нада, и носледње уздање моја. Али мора и мени сванути светлост или ноћ! ..." Ту га прекиде индијанац, који дође да изврши, што је обећао. Корона га још запита: — Познајеш ли све укућане Лопецове ? — Познајем. — Ко долази тамо. — Француски маршал , којем је барем двадесет коња скапало, јурећи од Мехике амо. — А где седи, кад дође амо ? — Е, то не знам. Ал знам , кад год отворим у јутру капију, увек видим где униФорма Француског официра изађе из Лопецове куће, а кад ближе дође, а оно . . . — Досга! викне републиканац. Ево ти иисма, и подај њој, али само њој! Разумеш ?

— Добро, одговори индијанац и оде. Корона скочи и ходаше узбуђено, скоро бесно, као лав, по соби. Страшно га бегае ногледати. После једнОга сахата врати се слуга, и преда му писманце на плавој артији. Корона га прочита, насмеши се некако и радосно и болно, па онда остави иисмо у џеп. — Не ће ми попустити, рече, када је слугу наградио и отпустио. Не ће ми ни одговорити. Шта да радим онда? Ако ми Добладо доведе коњанике — нет стотина — јурнућу у бој ! . . . Можда! Али нре тога покушаћу још нешто — последње. Не испадне ли ми ни то за руком, онда — или . . . или . . .

Сутра дан око шест сахата у вече одпочиваше у Допецову двору у богато намештеној соби на софи од црвене свиле црномањасто девојче. Не беше јој двадесет пролећа , али тако дивнога створења још није ни једна кичица створила. Лако, скоро провидно одело бепте на њојзи, црне витице обгрљаваху бели врат њезин. Леиу главу спустила на руку, и тако не скидаше очију са мушких црта Корониних, који на столичици чело њезиних ногу сеђаше, и с усхићењем гледаше у њу. Млади нуконпик ћуташо занессш њозином лепотом, а она му умиљато говораше. — Смем ли веровати мојим очима Корона? ви овде? — Ја сам био тако слободан, да вас походим? Истина много се које шта за то време изменило овде, али мислим, да ме нисте заборавили са свим. — Зар можетејош питати?рече и насмеши се тако, да занесе човека. Колико вас се пута сећах, и колико пута узносих дела ваша, кад чујем, шта починисте са хиљадама Мексиканаца ваших! Па сам мислила, можете и погинути , и онда не могах уздржати сузе. — Ни сте требали плакати; сетите се, да је онај славно пао, који је пао за народ свој. Ал опет вам хвала на саучешћу. Оно ће ми бити гласник оних блажених дана, што их проживе у младости с вама. Корона је то рекао с неописаном ватром и осећањем, да је Креолка увидила да је више саучешћа показала пред страстним републиканцем, него што је требала. — О када би ви знали , уздане Корона, како је тешко самцу у свету. Како је неописан терет, кад човек

сузе за изгубљеном срећом продг сам свој олтар кити, на којем н цвећа љубави и симпатије. — Знам Корона, и иоштујем тугу вашу. Послушајте ме, оетавите аојску, и останите код нае, да уживате са мном и ујаком мојим радости мира и пријатељства, што дуго неимасмо. — А маршал госпођице? рече Корона. То му је била карта на коју је све, славу, слободу, част, љубав и срећу мет'о. Изгуби ли, друге не ма да добије. То је јако изненади. Она није знала, каква је бура у грудима н.еговим. Поћута и сама моло, а за тим смешећи се одговори: — Базен не ће никад заборавити, да је Корона пријатељ његове заручнице. То беше доста. Он побледи и укочено је гледаше неколико тренутака. Он је силом угушио буру унутрашњости његове, да би очајање прикрио, и са свим се равнодушан покаже. — Али он не сме ни то заборавити, да сам ја републикански пуковник! — Па оставите се не сретна посла, остани те код нас! То беше сувише младом републиканцу. Више није могао уздржати унутрашњи огањ. Он плану, осу га румен и неста бледила. То беше страшан тренутак, у којем човек види све наде <Јвоје доништене, тајанствен час оне „старе историје, што је увек нова." Он се горко насмеши и проговори: — И то каже Мексиканка? Не ћу питати госиођице, да л'је то истинито осећање и наклоност ваша к Французу, да ли је паметан корак ваш, да се пре бацате у наручје, него што је свршена борба. Али вас на једно опомињем: да ли то учинисте као натриоткиња, као кћи народа вашега ? Он устаде, прекрсти руке и стаде пред дево јче, која је дрхтала и пребледила од страха, али која сад још два пут лепша изгледаше. — Стотинама земљака ваших падају у борби против јачега не припријатеља, а ви се смејете смрти њиховој заверавајући љубав у наручју џелата њихова. — Господине! викне Мексиканка претећи. Очи јој севнуше, румен је обузе. — Не прекидајте ме! То су последње речи моје, које ћу вам рећи. Речете ли ми, да немам права говорити, одговорићу вам, да ме слобода, отачбинаи — - љубав моја извињују. (НагганиКе се.)

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну