Zemunski glasnik

већи се у престолници чула сам случајно , да сте пали код цара у не милост. 0 тога сам похитала амо, да се уверим. — Па кад би баш у истини тако ГI Ј било? заиита Лабастида. — Онда ћемо учинити савез, па „живела слобода! живела Мехика!" Док и један од наших живи, нема милости ни помирења с усурпатором и његовим страначким четама. — Хе, лепа госпођо, одговори .Лабастида, ви сматрате ту заверу, или ако ће те назвати тај савез против тога АустријаНца, као неку љубавну сплетку. Али треба да помислите, да противници његови могу издани и побеђени бити. Треба измерити добро снагу његову, као што се то обично чини кад дођу виле очима. Него, кажите ми, шта би била дужност моја убудуке. — Будите грађанип републике, као што сте досада поданик царев били. — То је опет једно исто; само да прОменем јарам, место царског да узмем претседников. Него ја једину награду иштем за суделовање, а то је — да се опет успостави религија. — То је врло еластичан иојам. — Као и тај , што га ви слободом зовете. Ми имамо за њу закои: довде и не даље! — Па поставимо тако и за религију. — Религија и закон! Ја не би та два појма никада спајала. Па назовите прво култусом. — А какав би закон овоме поставили ? ™ Конкордат! — Немогуће! повиће Шпањолкшва и устаце. —- Онда је и све друго не могуће. — Би нас самоубијству гоиите. Нека мисли ко год хоће да у томе право има, али је .томе дух времена, и ие само Америка него цео свет изображени противан. — Пркосите, ако се надате , да ћете нобедити, одговори јој митро,полит са свим мирно. — Али камо вам сретства? — Да кемо их, ако. за њих богу и савести одговорити можемо. Но одважите се, ако пуномоћије имате. — Је сам ли вам досадна? запита Шнањолкиња и ватрено погледа Дабастиду, — Ја сам прво свештеник, онда Мехиканац а најпосле — човек, од^Јовори хладно митрополит.

— Добро, ја приетајем на ватну понуду. А да видите, да сам јбила приправна на то , ево вам израђен уговор, што ми га је дон Иглезије нредао. Што вам се не допада избришите, на остало се потпишите. — Хоћете да ме издајником направите ? — Ко се против узурпатора бори, тај је патријота. — Али ко ће ми јемчити, да не ће и Јуарец одржати реч као и Максимилијан. — Доиустите ми. Ми ћемо се зацело бол.е знати ценити, него што је то цар радио. Лабастида ућута, узе уговор и стаде читати, а при крају се насмеши. — Будало ! прошапута тихо Шпањолкиња, када је видела како се он задовољно смеши. Лабастида устаде, узе перо и потписа уговор, и даде госпи Переци. — Ја ћу своју дужноет чинити, али захтевам као залогу да републиканци увек почну првим делом уговора. — Добро, одговори она. А ако би случајно требало, да дође какав посланик до вас, како ћемо га упутити. — Пишите ми, али без имена мога. — Ја још данас одлазим из престолнице. Шта ћу испоручити претседнику? — Нека се тако мудро влада, као до сада. — Сад с богом! Шпањолкиња пође , а митрополит је испрати чак до врата другога салона. Када је изишла у ходник затече два ОФицира у униФорми где се новерљиво разговараху. Поручик јој се умиљато јави. — Ко је та женска? заиита га капетан. — Дона Изабела де ла Переца! — Ах, то је божанствена жена! Лена као Јуно , дражесна као Бенус, а раскалашна као Парискиња. Али шта еам стао? С богом! Заједан сахат видећемо се. Седе на коња, и оде за Шпањолком. После два еахата врати се. — Шта је ? запита га поручник. — Знаш ли ти, мој заљубљени лаћмане ко је она женскиња ? — Ко? ' — Шпијун! Поручник се насмеја, као да неверује своме другу. — Ти се смејеш, али ја умало неплатих главом. Ево гле! Он извуче крваву сабљу.

Поручник се зачуди и замоли га да му све приповеди. — Знаш како сам пре дна сахата отишао за њом. Брзо сам је стиг'о. Кола беху затворена , и немогах је познати , а ја еј ваздан обилазах као каква планета. Тако дођосмо до њезина дома. Бејах трпдееет корака далеко за колима. Кад се еишла е кола испаде јој нека повелика артија. У који пар ја да ирихватим пакет, дотрчи неки Мексиканац и узеде га и оде пут Мексике. Ја гготргнем сабљу па за њим. Али међу тим прискочише са стране петорица њих и опалише на мене своје револвере. Ту не беше више шале. Ја подбодем коња мамузама и одбраним ее некако, а једнога лупим по сред главе, да му је прснула надвеноле као ора. — Па шта мислига о тој артији ? Можда није нипгга вредила. — Да није, неби онај изгубио главу своју за њу. Тако разговарајући се заклуче, да јаве то Маршалу. Капетан одмах оде Базену и приноведи му све по реду. Маршал беше јако узбуђен. Затим јави капетану. даће е ним заједно ићи на оно место, да му покаже ту женскињу, када незпа пишта, извесно. За тим иаложи, да се удвоји стража пут Мекеике, когод нема законе исправе, да се затвори, ко се узпротиви, да се убије. Тако исто да се удвоји и у двору Митрополитову. Обалу Панука прекрилила је непрегледна шума. Мртва тишина владаше у њој, и само се дозивање ловаца чује. Путем што кроз шуму води иђаше чета мексиканеких коњаника до грла иа оружани. То су војници оне републиканеке војске, нред чијом храброшћу и венггином и најхрабрије регименте Француске клонуше. Пред њима јахаше Корона Регула, а свега их је могло до тридесет бити. Крај Регуле јахаше човек херкулскога етаса , кога империјалисте „крволоком," а мекеиканци опет мексиканским „Маријем" називаху. То беше Маријано Еекобеда, увек јуначан и хладно крван, а Јкесток, непомирљив непријатељ царев. Ћутајући дођоше на неки брежуљак. (Нагтавиће се.)

Издаје и уређује: И. К, Сопрон

Сопронова печатња у Земуну.