Zemunski glasnik

У Зе.м)н>, 17. Децембра 1867.

ЗЕМУНСКИ

Зехуиски Гласиик излпзи Недсљов у јутру. Цена му је годишња 5 форинги у банкнотаиа заједно с поштарином или дост»вл>ан.еи у кућу. За иредбројннкс у Србији стане лист овај дукат цеснрски с ппиткрином. ОП01 7» г Р ал У- Предбројиини из Босне. Херцеговине и Старе Србије нредброје а турских, ван турске се у плаћеиим писмима код унраве вилајетске печатље у Сарајеву. Без

Иредплату на Земунски Гласник прима из Аустрије Сопронова печатња у Земуиу, из Веограда и унутрашње Србије г. Велимир Валожић у Ееп-

За Босну, Хрцеговину и Стару Србију 60 гроша турс ношгарине, коју предбројници сами нмају плаћати.

н о в а ц а н и к а к в е с е н е у в а ж а в а ј у н а р у ч б н н е.

0 ИОСТАНКУ КОМУНИТЕТА.

(!1астанак. В. 4 бр.)

Из

тога, што смо рекли , види се, да комунитетска регулатива војничке комунитете усноређује еа свим са варошима у провинцијалу. Важно је то, што се то тврди већ и ради будукиости комунитета. Регулатива хтела је и да чува комунитетима свој варошки карактер за свагда тиме, што иоставља онакве услове за насеобину и васпитање за младеж. Да би нам што јасније било негдашње схваћање о бићу вароши, морамо гледати мунидипије у 18. столећу , права и дужпости п.ихоие и одношај према дрисави", па онда да дођемо до аналогије, накоју се комун. регулатива односи. Лли најпре морамо знати, да ли је законодавац ту мислно вароши у Угарекој и Хрватској, или оне у немачко-славенским наследним земљама аустријским. Мислим, да ћемо ту сумњу тиме отклонити, што ћемо завирити у прошлост Земуна, и ту доказа потражити. Ни време ни иростор не допушта нам, да овде историјске штудије и о осталим комунитетима излажемо. У време , када је земља век т шста била од Турака, када је војничка граница организована била, био је Вемун дуже време само проста пограничнавојиичка штација под Новим Бановцем — тада катанском касарном названом — где је кумпанијска управа била. Земун није био истина тако не знатан под Турцима. Ту је увек седео бег као заповедник, и кадија, који је правду осуђивао. Но за време рата спалише га Турци. Носле пожаревачког мира вратили су се неки хришћански становници, али их мало беше. Особито се они искуиише, што на Гардошу, где цигани становаху, своје сиротињске кућице прдигоше. На брзо развијање оемуиа није со могло ни мислити,"

јер тада сви долажаху у- Београд, који је преко двадесеТ година био у ауетријеким рукамаЈ А многе је станошшке земунске к куга поморила. .У једној хроници говори се, да се 1738. г. за време аустријског и турског рата „од 3|муна до Барадина Није могло вроћи друмом од трупија и мртвих легрећи људеј и и скотов, и од смр,ада, такође и Дунавом трупија мертви лежећи при брегу, не могаше се Дунану приступати и воду заватити Од тешка гада и смрада." После првог београдског мира, који је град онда опет у турске руке пао, поче се истом Земун мало д изат и , и Неку ' важност добијати. Негдашљи становници београдски Доселише се амо. Међу њима беше много трговаца и занатлија, премда се већи и имућнији део ирема Варадину станио , и тако Нови Сад основаше. Земун је био већ неколико година ире седиште кумпанијске власти. Поеле турскога рата и после уступања БеОграда Турцима брзо се Земун подигао. Наскоро беше у њему становника, који се већином трговином занимаху. Иеточна је трговина од старина дуж Дунава ишла. Тиме, штО је Земун гранично место беше најзгодније за иримање и одправљање еспаиа са истока и на и&ток. Звхмунци беху вредни саучесници , у тој корисно ј трговачкој радњи , и то им је благостање њихово јако унанредило. А оНи су, као што из једне 'хронике онога временавидимо , били наклоњени и кријумчарењу, јер одмах некако после мира дође једна дворска комисије из Беча да испитује и суди многима, који саучесници у томе беху, а таких је било све до самога Беча и то и од већих људи. Са свим је прироДно да су Земунци гледали , долазећи "све випте

до олагостањ^

се отргне компа-

нијекој војничкој власти и да добију грађанску увраву. То су морали тим више жешти, што је у оно време изображење особито ,у нашим крајевима сасвим мало било , а најмање га беше код тадашн>их иижих граничарских чинова, од којих су многи од просгог војника јунаштвом оФицирима постали. Таки је био и Капетан Ива , који је више годкна као компанијски комаднант у Земуну седео. Његово неуљудно, сурово понашање према грађанству још више потиали жељу, да се укине војничка јурисдикција. Ако смемо нредању веровати, онда је Капетан Иво непосредно дао повода, да Земун буде команитет. Нриликом празника некога да он на служби у св. Николајевској цркви новећи сребрн новац у тас и заиште кусур. Тадашњи црквени син именом Марко Николић, не имађаше толико ситних новаца, да му разбије, ! али после службе пошље он одмах Капетану Иви кусур. То је увредило Капетана Иву , јер очекивао да ће му црквени син сам лично новце донети, па зато. воручи Марку, да ће га затворити. Насиље капетаново беше тада врло добро познато, и н'ико ! се није еумњао, да неће и изврнтити претњу своју. Али Марко се недаде, него из.цркве седне на таЉиге, па управо у Карловде митроћолвту, и отуда с препоруком од митрополита. у Ојеек , где је тада било седипгге генерал-команде. У Осјеку је чекао' Марко Николкћ ка другог земунског становника именом ВолФа , коме је. норучио ' да до>.- с нужним документима од ст])а.пе осталих Земунада. Сад су обојида живо наетојавали код генерал-команде у инТересу своје вароши , и срећа их послужи, да им се прошња уважи , и н])имивши спроводно иисмо одоше у Веч царици Марији ТереЗИ]И. ' (Нпетавиће се.)