Zemunski glasnik

како је страшно еамовати у овој пустој и мрачној ћелији! — Ја сам дошао да те изведем одавде. . — Ох, то је красно, дивно ! хоћеш одмах. — Кад ти хоћеш. — Али што си ти тако нешто данас хладан ? Шта ти се догодидо ? — Јер видим где жалосна потреба долази, коју немогу избећи. — ТТТта ће то рећи? запита Ружа брижно. —■ Одмах ћу ти казати. Оедимо. С болним осећањем, какво још никад у животу нисам осетио, видим где "се прибљижава један тренутак мојега живота, а који ми у толико теже пада, што неће само моје, него можда и твоје наде разрушити. — За бога Корона, шта хоћеш с тиме? — Ми се морамо растати! изрече Корона усиљеном мирноћом. — Ружа побледи као мрамор и — ћуташе дуго. — Зашто ме остављаш Корона? Кажи, за што, па можда ћу лакше тај удар моћи поднети. — Отачаство, република зове своје војнике у бој, паЈИ^есмем ни ја изостати. — Дакле ти жртвуј^^в-дилу, политичком пркосу оваетЦђајан и сретан живот. — Не, то је дужност, коју морам испунити, јер сам заложио моју поштену реч и војничку заклетву застави нашој. Ја сам републиканац, па ја као и сва браћа моја примили смо још у колевци три дужности: освета прошлости нашој , борба за садашњост и пожртвовање за будућност нашу. — То је све лепо, али то се не да постићи. Зашто жртвујеш живот твој пустом лудилу? А ти дугујеш твоме отачаству, твом народу и — И? запита Корона, кад она застаде, и погледа јој оштро у лице, као да је хтео с њега то прочитати. — И мени, твојој пријатељици, која сам те од детинства више него сестра љубила. Моја је на,јвећа жеља, да те једном сретна и задовољна видим, као што твоје племенито срце то и заслужује. — Кажеш сретна! Никада! То је не могуће. — 0 вараш се, Корона, одговори она живо и њежно. Сваки човек цоси у грудима својим клицу бескрајне среће своје. А ти тако млад, тако спажап човек, бог републикан-

ске војске, њезин најхрабрији војник, и да очајаваш? — Хвала ти на томе осећању. — О, Короно, остави се не сретна посла, док још није доцне. — Ружо, ја сам моју част, моју савест заложио, па хоћеш ли сада, да од мене начиниш пудљивца, безчасника ? Девојче обори главу, кад виде, да ништа не помаже. — Па зар да се никада више не видимо ? настави она горко и ногледи ђенерала. — Зар да наше јаде опет нонопимо ? — Имаш право ; али кад би могао одустати! — Не пребацуј ми Ружо! — Ах докле ће трајати овај крвави рат? — Кад нестане угњетача у земљи, кад у њој слобода сине, кад попови не буду свеци, него људи, него грађани овога света, кад се правда и обичаји врате у колебе наше, кад ред од милиона грађана начини једну породицу, ондаће истом завладати мир нашом отачбином. Ружа ћуташе неколико тренутака, а бистре сузе ронише се низ бледо лице њезино. Корона настави мало блажије: — И онда ће се вратити сирома војник с увенчаним мачем својим драгима, којима ће нов мир, па можда и нову срећу донети. Ох, нереци Ружо, да ја пустом сну жртвујем и моју и твоју срећу! Надај се лепшој будућности, а ми је морамо дочекати, јер нам је и бог и природа ујемчавају. Онда ћу се опет вратити, можда да — — Јако лупање на вра^има прекине Корону. Он иагледа на врата. — Ко је? — Отвори! зачује се оштар глас на шпањском језику. — Ко си? — Отвори, или ћу разлупати врата! -— Кушај срећу, ако смеш, одговори Корона, и извуче сабљу своју. Брата стадоше пуцкати, како их с поља снажно гураше, и на један пут падоше. Нреко њих уђу двојица с голим мачевима. Корона стајагце с сабљом у руци хладно и мирно. Према њему гњеван Лопец и Тарера. А бледо девојче, што је у том часу два пут ленше изгледало, дрхташе у страху. — Шта ће то рећи, господиие? запита Корона, и прекине тиме ћутање. — Рећи ће то, да је Михаило Допец, пуковник у војсци његовога величанства,' још за времеца дошао, да стане на пут неваљалству.

— Господине, бирајте лешпе речи, или ћете друкчије за последих^е ви одговарати! — Немам бољих речи за разбојника, Што не моћне жене дочекује на путу и отима. Ту сејако поречкају. И најпосле узе Лопец Ружу да иде с њиме, али она му одважно одговори, да нећеЛопец се тако зачуди томе, да није у ирви мах могао речи проговорити, — Ти си заборовила, проговари после, да сам ја дужан бдити НаД тобом и твојом чашћу. И с тога ти заповедам да с места идеш са мном. — Али ја нећу, пуковниче. — Зашто? запита Лопец, а сав је дрхтао од гњева и стида. — Јер вас ирезирем. Увређен Лопец окрене се и оде, а за њим и његов ађутант Тарера. И тек што одоше царски официри, полети Ружа Корони и стисну му руку с највећом ватром. — Је ли, да нећеш оставити мене, која сам ти све мисли и сво осећање моје еретне љубави теби жртвовала ? Ох, ти и не слутиш како ће нас овај живот као сан проћи. Ја ћу бити твој анђео хранитељ, увек ћу ићи с тобом, неговаћу те кад си болестан, забављаћу те песмом и игром кад се вратиш из боја, па захтеш одмора. Певаћу ти небројне, <слатке песме о љубави и верности, оружје ћу ти цвећем кигити т пратићу те у боју, па и у саму смрт. —• Не познајеш ти, душо, жарке дане и хладне ноћи наше браће у боју! Ми немамо мирне ноћи, а боримо се с глађу и свакојаким невољама. Не можеш ти то издржати. — Ах , не бој се, љубав ће ми дати снагу, да ћу све победити. Иуети , да идем с тобом , да у твоме врелом наручју просањам овај хладни живот, даутвојим ватреним пољупцима потонем- Цека сцет онда гоцори шта хоће, нека ме исмеје и црезре, што сам теб,е ви[це него свет љубила, ја ћу бити еретна на грудима твојим и презрећу закон њихов,. — Ружо, ти не можеш бити никада моја жена, јер бих те унерреп ћио, а то не ћу. И шта би радио род тпој, и шта би казао свет, кад би ти ишла са МНом у војени стан? — Не марим; ја ћу сносити сра-> моту и клетве њихове, који не знају за љубав , код којих се љубав почиње од прве ноћи но венчању. Ја ћу презрети закон њихов. (Наставнће се.)

Издаје и уређује: И. К. Соирон

Сопронова печатња у Земуиу.