Zemunski glasnik

162

са евојим именом; правимо еветковине и преко оних, што су у календару црвеним словњма заиисане, идемо на „балове," упозориште и друге забаве. „Дугоме времену" ваља да захвалимо што је пронађено вино и друга јака пића, и што је ушао у обичај дуван и бурмут. А у средњем веку имао је још сваки двор и дворчић и своје „дворске будале." У данашрвем веку ми врло брзо живимо и уашвамо све што имамо, тако да су негда старци у старости својој уживало оно, чега се ми већ у младости науживамо. С тога су се они мање тужили на „дуго време" изузимајући случаја, кад су морале слушати дуге беседе и проповеди, од чега нас наши свештеници брижљиво чувају. Прекомерно уживање тупи човека. Шта можете дакле очекивати од једнога, који је век свој у самим насладама и у уживању провео, који не зна, шта је пријатељство, шта је породична срећа, који не зна уживати у красотама природе и у патријотском раду за своју отачбину, који не налази никакве цене у књигама, у науци, и који управо и непојми, шта је право уживање? И зар може тај шго друго радити, него ваздан уздисати: ала ми је дуго време? Наше варошкиње кад им је дуго време, гледе кроз прозор. А шта би боже оне радиле, кад би нешто опет почели зидати куће са прозорима у авлију, и то да су прозори са свим под кровом а стакла да нема, као што у старо време беше? То несретно ,,ал' миједуго време!" изазвало је „моду," и отело је тако мах, да га не могу отклонити већ ни саме „моде," ни књиге, а најмање поучне. С тога су постале сплетке, разкоштво, раздор и свађа у породичном животу постале су части и настало трошење немилице све на себе и у себе. „Отменом свету" су костобоља у друге болести добро дошле. Тиме оробаве они време. Старца, који се мпогога уживања мора одрећи, заиста чува слабост од „дугога времена." Он непрестано броји, колико је већ слабији, колико је живео и х«олико има још до гроба. Сваки сталеж, сваки темперамент и сваки поједини човек има за себе особито „дуго време," које се од других разликује. Човеку обичног духа и памети веома је досад-

но и „дуго мује време," кад се забавља еам са собом, са својим мислима, а напрогив бистријој глави може још пО најпре у друштву бити „дуго време." С тога оне обично и траже самоћу. Заљубљенима није никад дуго време јер се они непрестано сами собом забављају и стварају себм лепши свет, него гаго је овај. Лакомислени, кад их већ последице њихова ветрењаста живота као морски таласи потопе траже мелема у светскоме метежу. Оеуђеници у тамници из „дугога времена" забављају се пауцима, мишевима, пацовима и т. д. и уче их свашта. Пушење, пиће, карте, новине, књиге, балови, визите, нутовање и т. д. све су то срества против „дугога времена." Жене док су још младе играју се са својим мужевима, а кад остаре, онда онет из дугога времена, иду у цркву. Брачни живот такоје једностран, да не заслужује да га описујемо. С тога је и казала једна жена своме мужу, која је непресгано зевала и било јој је „дуго време" а он се због тогалутио: Ја и ти, вели, ми смо једно, а кад је човек сам, знаш добро, да му мора бити „дуго време." Многи спавају из „дугога времена,"тек само да што год раде. Ја са.м једнога познавао, кога је жена морала чешати по глави, докле год не заспи. Из „дугога времена" многи грискају или секу нокте. Имао сам опет једнога познаника, који никога у кући није оставио на миру. Све је грдио и ружио. Био је тако џандрљив. Мене наопако једи, кад седим у мојој соби, па мислим о чему, и таман да седнем и да напишем оно што сам смислио, а ево ти некога, дође па ми заседне. Е, онда ми је „дуго време." Младим људима и сангвиничнима мора увек бити „дуго време" у друштву Флегматика, педанта и старих л.уди. Живахна човека спопадне нерасположење и дуго му је време, ако му је само време на пољу неповољно. Људи, које негрпимо, несносни су нам, и дуго нам је време, ако нам и најлепшу шалу збијају. Из дугога времена многе женске стану пред огледало, а људи намештају мараму на врату или праве цигаре, па пуше. (Свцшиће сс.)

СЈЕДИЊЕНА ОМЛАДИНА СРПСКА. — Одбор уједињене омладине српске издао је позив на уписивање чланова и за прилоге за омландинске цели. У том позиву међу осталим се налазе ова лепа места о задатку омладине српске : ,, I[росвета и напредак нароДа нашег то је предмет и задатак нашем старању, то је аманет, који јје уједињено младо српство на душу метнуло свима својим члановима — мушкима и женскима. Поље је за нашу радњу ншроко. Оно обухвата свестране потребе духовног и телесног, моралног и материјалног развитка свеколиког друштвеног живота народа нашег. Значај нашега рада опредељује се добровољно родољубивим, мирним и ношгеним трудом за срећу свога народа. Пут, којим смо се упутили, то је пут науке, пут истине на беломе дану, пут отворене речи и дела свету на вилику, пут братскога јавног збора и договора. Наше је знамење: да трпељиво изучавамо и поправљамо најпре сами себе, па онда својим рођеним примером и своју околину. Наша је тежња: да се приближимо узорима народских и човечанских врлина. Наша крајња мета: боља и сретнија будућност нашега рода. Оружје наше за борбу — само је књига и жива братска реч, а од нас је далеко свака груба сила, или тајне сплегке са јавним обманама. Пред нама су сви људи и сви народи браћа, јер и ми, љубећи и чувајући своје особине, не ћемо нишга друго, него да кроз њих, као своју природну одећу, нројавимо општу суштину и достигнемо општу цел људску. Јесте, браћо, ми не заборављамо ни у самом грешнику и противнику своме човека и брата, иа ћемо тако и устајати де против њих самих, већ само противу њихових заблуда; устајаћемо не силом материјалном већ силом духовног оружја; силом .љубави, силом убеђења, силом светлости ума, и научних истина. . ." Уредниш-' тво овог листа позива своје читаоце, да потпомажу прилозима својима племениту цељ омладине српске и примаће њихове прилоге и отиравиће их уредништву „Матице" у Новам саду.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.