Zemunski glasnik

184

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (НАСТАВЛК ) У манастиру Мајке 6ожј<\ где су калуђерице, беше тужна свечаност. Дона Переца — умрла је. Њезин ујак, ђенерал Викарије, дошао је са Ортеагом на погреб, да је још један пут види. Живот њезин беше буран и чемеран. У гробу ће бар наћи мира, што је на свету заман тражила. У истом манастиру беше и војвоткиња М р. Настојница манастира, војвоткиња и Ортеага и Викарије седеше у једној одаји. После кратка разговора позове Викарије настојницу, да га одведе мртвој иећаки његовој, да је види. Ортеага и војвоткиња остадоше сами. Неколико тренутака етајаху немо једно према другом. За тим се Ортеага приближи сасвим војвоткињи. — Да чудна састанка! Зар ви да тражите срећу у овим мрачним зидинама. — Ђенерале, не позлеђујте ми ране. Заборавимо све што је било. — Не, војвоткињо. Ја сам дошао да вас сетим на прошлост вашу, да би смели још на будућност мислити. — Ви се лодсмев — Не, ни пошто, него вам кажем, имајте још наде. Ево вам нисмо. Из њега ће те видети, да је војвоткиња М р постала удовица већ од шест месеци. — Како? запита војвоткиња из•ненађено и узме писмо, да чита. Ударише јој сузе. Кад је погледала ђенерала, очи имсе сукобише. ТТТта ли су прочитали у тима иогледима, кад она спусти очи к земљи, а он је ухвати за руку! — Верујте ми, драга пријатељице, нетреба да се одречете живота, јер ви можете још бити сретни. Не тражите тамо мира и покоја, где ће те наћи само самоћу и муке души својој. Врниги се међу Л .уде , који ће вас тешити и љубити, и учите се јопг један пут људе љубити и сносити. Војвоткиња се с болом одупираше његовом наваљивању, и позиваше се на своју горку и грешну прошлост. Али јој ђенерал не нрестано силним осећањем претстављаше нустошни живот онај у манастиру. Свакако се трудио, да јој улије наду на сретнији живот, ако остави манастир. — Нођите самном војвоткињо, рече јој, хајдете међ људе у радост

и весеље. Ја вам донееох елободу, живот, срећу и — ако не ћете преЗЈ )ети мој највећи дар — донесох вам светињу природе — љубав муЛчевл 5 еву. . Јзенерал ућута. Војвоткиња беше очевидно тим речима јако узнемирена. Она је видела, да је Ортеага по души говорио , да су оно речи срца његова, које јој позледише тешке ране, али му није могла замерити. Уверила се, да их је с лепом намером говорио. И опет му се није могла одазвати , бар у тај мах не. Та сетила се , да јој сви тако говораху, који јој се удвараху. И опет кије могла равнодушна остати. Речи Ортеагине потресоше душу њезину. Замишљена, узбуђена стајала је према Ортеаги, кога занесоше осећања. Обоје су ћутали. С поља се зачуше звона и тужно певање. Дону Перецу су сахрањивали. Ти тужни гласови обузегае још јаче осећања њихова. Ортеага ухвати војвоткињу за руку и опет јој нроговори. — Гос.пођице, што нисам могао казати, допунише ови тужни гласови с поља. Смрт не може усрећити. Ах, оставите манастир. Пођите самном! Заклињем вам се са свима мртвима, да вас нећу никад оставити, да ћу вам бити муж, који ће вас љубити, и браНич, који ће вас бранити! Калуђерица паде на груди Ортеагине јецајући. И он ју је мило примио и пустио да се изплаче. У исти се мах врата отворише. На вратима стајаше ђенерал и настој ница. Викарија развесели тај призор, али настојница плану и стаде корити загрл.ене. Ортеага јој одговори , да калуђерица с њиме полази, да је она његова жена. То беше гром за настојницу. Она стаде отимати калуђерицу , коју је Ортеага ухватио испод руке. — Само ће те је преко мене мртве извести, продере се матора калуђерица, која је ваљада била убеђена, да је тимпоступком Ортеагиним увређено божанство. И Ортеага мораде еилу угхотребити, и тако се опрости настојнице, и остави манастир,и оде еавојвоткињом. Последњих дана Маја месеца јахаше један коњаник пут Нуебле. 11о руху се не могаше познати ко је. .Дице му беше намрпггено, и из њега се могаше читати страшна узбуђеност унутрашњл. Паклене га мисли морише. Уздице је пустио коњу на

вољу. Полако је јахао и тихо говорио сам еобом: „данас држе суд цару. Осудиће га до идуће недеље. Њега ће осудити, а ја сам већ осуђен. Од оне ноћи нема ми душа мира. Свак се гнуша меае и имена мога. И жена ме оставила. А какво сам зло урадио ? Што нисам то пре урадио, или што сам срушио оно, што би и еамо морало пасти. Цар је био пропао, пре него што сам га ја издо, ире него што је ступио на ову земљу. Ја сам само неколико часова царству његовом украо, и прекинуо сам проливање крви. Нека су они проклети, што га обмањиваху и обасииаху лажјом од како се попео на престо, које га му они оборише, а неправо је сав грех на носледњег кривца наваљивати. Ја сам свршио. Историја ми неће опростити, али ја сам у том послу био само компањон. Најглавнији је цар Француски

У главноме сгану Кверетари 20. Маја 1867. „У име војске, којом ја управљам и у име моје захваљујем ђенералу Вонавидесу и његовој војсци на честитци његовој поводом славне победе нашега оружја над узурпатором и издајицама, који у ово место нрибегоше. Мисмо тако исто уверени, као и наша јуначка браћа на западу , да је царска ствар пропала и ми се сећамо, као и она, несретнога указа од 3. Октобра, и имена Ортеага, Салазар, Вилагонец. Мендец издајица, који погуби честите јунаке, јуче је примио награду за евој преступ на шаФоту. Узурпатор са петнаест ђенерала његови, и 500 ОФицира сада су у рукама владе наше. Надамо се да ће влада задовољити законе народне, како би наша слободна Мексика била велика у историји. Примите и т. д. — Ово писмо и друга два што иду иретседнику, а и оно главној управи опсадне војске мексиканске, проговори Ескобеда Корони показа ћенароду, шта је војска наумна. Нека свет види да се ми нестрашимо од целог монархичног сроства царевог-. — Дакле ви сте још увек заузети за смрт цареву, од чега вас толико одвраћах. — Још увек. — То никад нећу одобрити, и онога дана, кад влада изврши то насил.е, иступам из овога чина. — 'Бенерале! — Рекох, и при томе остајем. Било је с нагае стране крвничког насиља над империјалистама. Све сам