Zemunski glasnik

ЈВећ при уласку у варош чита се то с крупним словима на плочама од лима, премда се тај трошак могао заштедити, јер калдрма и чистоћа сокака боље посведочавају варошку автонпмију. Пре неколико година пропутовао је овуда један путник. Он беше књижевник и новинар, који је по■шао био Турцима у госте. Познато јо, да су новинари онакве <х>еле људи, којима ништа по вољи није, и који живе од кавге. Такав беше и тај путник, који је сву своју жуч излио над нашим Земуном. Најпре заметнуо је кавгу с паробродском агенцијом, рекавши да је платио до Земуна, а лађа га је довела у Барадин. Кад му рекоше, да је у Земуну , а не у Варадину , а он нас назва лудама, што шшисасмо по ћошковима „варадинска" главна улица, а она је „земунска" главна улица. Тадашње „спољашње веће" ова је примедба јако забринула. Хроника наше варонти, додуше, не јавља да је оно тога ради држала скупштину, но ипак морала је то вишој власти до ушију доћи, јер скоро за тим подигоше о трошку „провентенФонда" речене илоче, како би се у будуће такво немило песпоразумлење избегло. Те плоче сад свакога поучавају прво, да се странац не иалази у Варадину, него у Земуну, друго да је Земун варош. Исти књижевник тврди, да у Земуну много слепаца имаде. Оп не вели изриком, у ком смислу он то чини, у моралном или физичном. Али судећи по пакости његовој, коју је удругим приликама обелоданио, могу се Земунци увређени наћи, тим више, што је и слашш наш песник Бранко Радичевић казао да „за слепце сунце није." На другом месту своје књиге рече књижевник, да је у Земуну сила тако званих „слепих" прозора налазио, а пенџере назива очима од куће. То је ваљда и побудило пре неки дан оног ђаволана у „Мациној" каФани, да рече своме друштву : „Хајде да бројимо „слепе" прозоре на кућама!" и сви се подигоше, да следују 1веговом позиву. Они само две-три улице иролазише па набројише више од четрдесет таквих прозора, који су, истина, скоро сви маскирани шалукатром, но то је оно исто, што је ућоравог Фалично око од стакла у глави. Кад речени књижевник може прозоре очима од куће назвати, зашто неби могао шетач рећи, да су ка-

није и врата са сокака, оеобихо/дућанска врата, њихова уста. По лаФатеровој науци значе велика уста страст у љубави, као што су велики носови знак мушке епергије. Налазим, да су у Земуну са сокака врата обично средње величине. Отуд ваљда и долази, што су ту младожење често двогубног пунолетства те предуго чезну и куцају толико њежних срдаца за срећом, коју налазе у просидби, у пркос свој вештини кројачевој, Фризеревој и апотекаровој. Да сам народни економиста, рекао би , да су дућанска врата ипак одвише велика, почем она приличан део онога што народ привређу је прогутају. У очи пада, што су у Земуну куће понајвише жућкасте боје, као да су са жучом оФарбане. И боје имају своју симболику, по којој веле, да жута боја завист и злобу изражава. И ову сам примедбу вадио из пакосног записника реченог књижевника , који је још и друга правила поставио , која служе при студији Физиономије вароши. Но он ту највише говори о архитектури, о стилу, те слабо се можемо користити његовим правилима, почем су код нас куће све по једпом калупу заррађене, изузимајући две-три. Особености наших кућа само су „слепи" и мали прозори, који онако лукаво пролазећег гледе, и превисоки кровови, којима су по свој прилици негдашњи троугли шешири ландверских ОФицира за мустре служили. Рекох да у нас нема здања, на којима би се могла Физиономија вароши свестрано студирати. При свем том ћу овде неколико од књижевникових приметаба навести бар знања ради. Та ваљда ће се скорим београдска нолиција опаметити, и шетачу прелазак у Београд дозволити, како би тамо своју шетњу продужити могао, кад му се буде шетање по земунекој калдрми досадило. У Београду и у Панчеву тога има доста, у чему Земун оскудева. Куће са отворенпм балконима речеии писац сравњује с кокетама у узрезаним хаљинама, а доксати с пенџерима, штоно Немац вели „еркери," значе чезњу за прошлом љубави. Готски стил изражава старински карактер, озбиљност и достојанство. Зато га радо употребљују при грађењу цркава и племићских палата, које су, акоје господар новајлија у племству, обично угасите боје. Тихме се даје таквим здањима изглед давности, како би гледаоц

мислио, да су ту више генерације становале. Јер много иредака имати, то је обични ионос племства. Племићи пре ће жртвовати свако добро, само не свој грб, ваљда зато, што се неможе сконтовати. А чудновато је, што су много њих на бурзи заслужили себи грбове , али их ту продати не могу. И сиоменици карактеришу вароши. Људима заслужним ио општину, државу и народ подижу се споменици. Орби славе своје велике мужеве у песмама, а мученичком кнезу Михајилу први ће се у сриству монуменат подићи, чега ради сад купе прилоге. Није нам познато у каквом ће се облику тај монуменат подићи. Да ли у пластичном или другом каквом виду ? Ако ће бити статуа, то онда неће бити у народном духу, у толико мање у колико ће морати споменик стран какав вештак начинити, коме ће се народне наре издати. Боље би било да се од тих новаца распише иаграда за најбољу песму. Ту би било небројене конкуренције , јер где се састоји награда из више хиљада, покушаће срећу у појезији сви сталежи, научени и прости, свештеници и лаици, окати и елеици. И то ноглавито из народно економног патриотизма, само да народне паре страни вештак не добије. И у Земуну имамо један споменик, подигнут на најлеишем месту вароши. Златна нисмена казују, коме је посвећен и који га је подигао. Код нас обично се подижу надгробни сиоменици, који означују последње почивалиште драгих родитеља и сродника, или се налазе у порти и на цркви. На јавноме месту подижу се споменици само заслузи. Шетачу нису познате заслуге онога, коме је у сиомен тај гранитски крст иодигнут. Мора да еу знатне биле по нашу варош, јер иначе неби огпптина допустила, да се исти ту подигне. Ваљда ће бити прилике, о заслугама његовим , као и онога, који га је подигао говорити. Насгавиће се.

КОРЕСПОНДЕНЦИЈА. Г. Ф. П. ђ. И Г). Ј г Б. Ваш дотшс није за наш лис/г , пре би нриличио „Пастиру" или „Беседи." Ми би нримили у наш лист радо и опширан извештај о тој светковини, али је с гледишта другог, као што то изискује дух нашег времена, које ии код свештеног лица не трпи језовитско попско понашање и калуђерско претварање. Иовом проти ни најмање номоже се замерити, што је он човек светски.

Илдаје и уређује: И. К. Сопрон

Сопронова печатња у Земуну.