Zemunski glasnik

378

Рибар на *нси. На некој речици, која се између Намена и Токаја у Тису слива, бида је једна мала у кестеновим и липовим дрвима сасвим скривена воденица, и то је било имање познатог одважног Скарни Роже. Људи из целе околине шиљаху најрадије своје исито староме Рожи, који је не само при узимању обичног ујма правичнији био, но многи његови другови, него је увек и добар камен имао, и чисто жито држао, и због тога је најлепше брашно издавао. Друго добро, које је највећма људе привлачило, да своје жито к Рожи доносе, беше Ланошка, дивна кћи млинарова. Црње Јштице од њених неимађаше ни једна циганка, њене очи биле су два огња и кад би ружичне усне на малим устима отворила, заси јала би се унутра два реда бисерних зуба. Најлепши и најбољи младићи из околине отимали су се, који ће да се удостоји њене љубави, али могли еу најкраснију хаљину, најлепши откан појас носиги, и ногама у игри сасвим вешто заплетати, млинарона кћи беше увек ладна и уздржљива нрема свима. Чешће је посећавала игрууЧачу, и тада је обично избирала и играла са оним младићима, којију нису са љубавним намећањем гањали. Међу овим изоранима био је и Ангоштон, син тиског рибара, чиј' је дом једва 100 корачаји од Рожине воденице био. Јаношка и Ангоштон дружили су се још од детињетва. После нримања хризме постане младић, као и његов отац рибар, а Јаношка оде у Кашаву једној својој рођаки, где »а две године најлепша девојка израсте, па се онда кући врати. Али је она у Кашави варошке нарави ионримала, те тако се врло слабо својим понашањем сељацима допадала. Она одбије све иросиоце, који су њену руку искали, решително, будући је стари Рожа желио да доброг зета у кућу добије, јер је био већ сгар, и радо би се већ једаред од носла смирио. Ангоштон л>убљаше депу мдинареву кћер са свом снагом свога срца, ади се не усуди, да јој своја осећања искаже, с тога је носио своју страст дубоко у срцу, и био је срећан, кад је сомо Јаношка веседо његовом ноздраву одговорила. Многе одличне девојке више су нута доста јасно рибаревом сину приметити дале, да младић, каошто јеон, еа црним брковима, ватреним очима и иитким стасом, може достојан бити

да њену руку заиште, ади млади рибар није о том ни мислио. Занешен у мислима, седео је он у своме чуну и укоченим очима гледао је у вртложеће се таласе тисине , док не дође време, да мрежу из воде дигне. После многих киша иреобрате се ниске околине тисине у не пре1'ледно море, чијом се средином мутни таласи полагано ваљају. У ово доба Кипте обале њене од најлепших риба, које из мањих вода у главне воде долазе, и све рибаре к себи привлаче. И Ангоштон узеде при расвитку дана своје мреже на раме, и оде своме чуну. Овде нађе ЈосиФа чобанина из 11учте. „Брзо Ангоштоне, наватај ми риба; велики судац донЈао је у чарду, и жели за ручак рибе да има," рече му пастир. „На то нећеш млого чекати" одговори му рибар. „Помози ми само, да чун у воду угурамо, и да га нривежемо. Највише за четврт сахата вратићемо се у чарду са најдепшим мреновима или штукама.-' Ангоштон баци мрежу у реку и седне на крај чуна. Поред њега стајао је пастир, и изтеривао плавичаст дим из своје луле у свјеж јутрењи ваздух. „Реци ми чобанине, шта је великог судца у вашу усамљену Пучту нагонило?" запита рибар љуббнитно. „Теби могу поверовати Ангоштоне. Он је дошао тамо са једним оделењем четника, да неког човека ухвати, који зло о влади мисли. Хиљаду је воринти на његову главу намењено. Велики судац изгледа врло озбиљан и љутито, и држи, да ће ноћас за њим у нотеру ићи. Ако ти моје мнење са свим поверавати могу, чини ми се, да није ни међу вама овде све у реду ; али то нека остане само мећу нама." Млади рибар сдушао је речи пастиреве без одговора. Ватимизвуче мрежу из воде и шест великих риба ираћакаху се у њој. Чобанин метне их у своју торбу и упути се брзим кораком у Иучту. Ангоиггон пак ло|јио је рибу до мрклог мрака, па се за тим оптерећен н.има свом доМу врати. Вило је ок«,)- поноћи, кад неко лагано на Анг()!нда«ш-в прозор закуца. Рибар се тргне из сна и снази нанбљу неку женску особу, која код прозора стајаше. „Ко ме то узнемирава у спавању ?" викну он љутито. „Лнгоштоие! драги Ангоштоне! за име ббјрије отвори!" зазвучи глас с поља.

На велико чудо позна рибар глае Јаношке, кћери млинареве. Брзо пребаци хаљину на себе и приђе прозору. Овде упази лепу девојку, дрхтећу, као смрт бледу. „Јаношка, Н1та ти се збило?" запита младић уплашено. „Нашим нријатељством, непелом матере гвоје заклињем те ; снаси двоје несрећни. Нреведи нас преко Тисе. Воденица мога оца онкољена је четницима, да човека ухвате и убију, кога ја љубим, и који је овде нрибежиште нашао, пошто је у Кашави из тавнице побегао!" прозбори Јаношка дрхтећим гласом. „То је неки бунтовник, чија глава хиљаду Форинти вреди." „Ти дакле знаш Ангостане, ако га издаш, онда је и моја срамота!" „Где је он Јаношко ?" „Извештен неким својим човеком за времена о грозећој опасности уклони се у чесгу на обали. Хоћеш ли нам помоћи Ангоштоне? Сону страну реке бићемо у безбедности." „Хоћу Јаношко," одговори рибар. Обоје дакле привуку се шумновитој обали тисиној , где им један висок — у црн огртач увијен - човек на сусрет изађе. — Ношто сви гроје у чун уђу, претисне страни рибару кесу с новцима у руку. „Узмите ваше новце, господине." рече Ангоштон. „Ја вас не познајем и чиним ово само по Јаношкиној молби; с тога не примам из ваше руке никаква поклона. Благодарите ваше спашење Јаношки, и не заборавите нигда, шта она за вас чини а бог ће дати, те ће добро бити." Буран северан ветар дизао је таласе тисине необично високо. Месец излазаше полагано из разеејаних облака и освегљаваше далеке шуме; на једаред јекну пушка па обали и с праском проби тане у чун. „Гром и пако ми смо пронали!" викну бегунац. „Небојте се: иикаквог чупа нема на обали," рече тиски рибар „и ако с-мо изва][ домашаја пушке, о пасност је онда нрошла." — На јвдаред пуче и друга нушка. и весло испаде из Агноштонове руке. Тане му је руку размрскало. Бегунац радио је свом снагом, да само од нушака умакне; и то му наскоро изађе за руком. Док је Јаношка рану рибареву увезивала указа се на обали велика ватра. Воденица ('карни Роже стајаше у нламену. Ире него пгго је чун половину реке достигао, кад рибар ужасно викну, и здравом руком на дно чуна показа. Неколико иалаца испод водоравња