Zemunski glasnik

379

тане је чун пробило и вода куљаше тако снажно унутра, да би се чун за некодико минута утопиги морао, кад се неби одакшао од терета. „Моја верно Јаношко, ми смо изгубљени!" викну бегунац тужно. .. 0 зашто сам те ја несрећан у моју бедну судбу увукао!" „Чујге ме, пријатељу!" рече тиски рибар. Закуните ми се именом божијим, да ће те Скарнијеву Јаношку до смрти пазити, ако се сад снасемо . . . Али кете ми пред божијим престолом рачун предати, ка ко сте вашу реч држаии!" „Неразумем вас, рече страни. „Али ако знате какво срество за наше снасење, то вам се закли^ћем именом божијим, да ћу се побуне оставити, и верну Јаношку мојој кући одвести на моЈу очинску оставину ..." Само још неколико палаца стајао чун над водом. Ангоштон пружи бегунцу руку и узвикне „бог је чуо!" — затим клекне пред Јаношку, изљуби јој с врелим сузама руке, и скочи у бурне таласе тисине. Повисоко дигоше се таласи и прогуташе своју жртву у смртоносно закриље! — Чун олакшан сад од терета присне срећно на обалу. Нет је година од ово доба прошло , кад се стари звонар у Чачу еа вечерња кући враћао, и у свом дому неког високог — орденима украшеног — господина нафе. заједно са госпом, која покривало снустила беше. Њине богате ствари, са гроФовским грбом на врагаоци од каруца , лежаху н |)ед каиијом од гробља. Стари звонар скине уилашено свој шешир с главе и сматраше странца питајућим погледом. „Покажите нам гроб тиског рибара Ангоштона!" рече страпи госнодин. Удивљени звонар одведе стране к једном гробу са дрвеним крстом. „Знате ли штогод о судбини човека, који у овом гробу почива?" запита странац. „Знам доста о љему," одговори стари. „Само о његовој смрти незна ее извесно. Ону поћ, кад је стари Скарни Рожа са евојом воденицом изгорео , побегне Ангоштон са п.егоном кћери преко Тисе , где ее обоје удаве. Мртво тело рибарево еа рањеном руком—јер су четници за њима пуцали, држећи, да чун неког бегунца скрива, ког су ону ноћ гонили — избацили су таласисутра дан-на обалу: деаојчино пак тело није нигде нађено. — Стари рибар

умре наскоро затим од жалости за сином, јер је он био леп и одважан момак." Госпа^подиже покривало с лица и спусги се у молитви норед гроба. Поред ње клечаше њен пратиоц. Обоје пролеваху сузе . . . Кад богато обучени слуга вратаоца од кола огвори, стисну госпа староме руку и остави му у њој низ дуката. Кола одјурише у највећем трку кроз малу улицу сеоску; звонар гледао је подуже за њима, на онда прогунђа: „Ако ово није Скарнијева Јаношка била, небио ја звонар из Чача." Ангоштонов гроб краси данас леп надгробни камен. Нико незна, ко га је покојнику положио. Превео М. В. Вујић.

Духовна просвета у Србијн. Питање о образовању наше омладине, као о узданици нашој, на којој ћемо оставити земљу нашу и њену будућност , јест једно врло важно питање за сваког Србина. У данашње доба на то питање обраћају особиту нажњу бољи раденици наши на пољу народне нросвете и образовања, на и сни свеснији Срби тим се питањем интересирају, и сви желе да се оно на што бољи и удеснији начин реши. Већина готово л>уди јасно увиђа, да данашње наше образовање има много којекаквих недостатака, да оно неодговара духу времена и друштвеним потребама, да се у том образовању задржао квасац средњевековне школастике, са свима њеним предрасудама, на да је нужно једаниут од тога отрести се и иоћи за сувременом науком. Време је заиета, да и ми једанпут пођемо у нанред после дугог летаргичног сна. Ми се нећемо упушћати у то, како је образовање у нашим свегским заводима. Оетављамо о тој с гвари да говоре они, који су боље иознати с њом. Намера је наша, да изнесемо свету на видик наше духовно образовање, сиреч „богословију". Ми тај М по Д нознајемо, знамо еве шта је и^Кјцум«ј|^ а о овом заводу слабо к (4'";^."^!55% ! и збори. За ово царство 1Ј^рЈЈ1() ко и мари, па баш и они , који су позвани да воде бригу о њему. Овај завод, као да етоји за божијим леђима, нико се о њему неће да ностара, да се изведе из овог несретног стања, у коме се находи , нико од „Надлежних" неће да завири у ово заведење, те да виде . како живе . и како се

снремају будући свештено служитељи српске цркве и учитељи српског народа. Прошло је већ тридесет година, од како богословија постоји у кнежевини српској, ради те цели, да се у њој цриуготовљавају младићи за свештени чин и за учитеље народне. И за тр време тридесетогодишњег свог еуштаствовања она се није нокренула ни у моралном ни у научном обзиру у напред, већ етоји вечито у једном стању, као оно неузмућено језеро. Жалостан је заиста то појав, да ово једино заведење духовно , које ностоји у нашој отачбини, нема никаквог развића у себи, и кад ми по поредку све испричамо у каквом се стању наука и живот богословије београдске наоди, сваки ће увидити да је оно истина, што смо горе казали. Да бацимо најпре поглед на науку, која се у богословији предаје. Богословија београдска има свега четири разреда; два млађа сматрају се као предуготовигелни, а два старија као чисто богословски. Узме ли човек програм тога завода, па разгледа, какви предмети улазе у круг тог образовања, одмах може увидити, да је програм безсмислен, следоватељно и образовање мора бити тако исто. У млађим разредима на првом месту стоји риторика, лођика, славенска граматика, психолођија, општа историја и рускијезик. Риторика, лођика и психолођија сматрају се као нредмети првокласни; а међутим ми невидимо никакве практичне користи од њих, осим једног „помраченија ума." Риторика богосдовска не начини ни једног ваљаног проповедника у цркви српској, лођика и психолођија, ни једног мислитеља, већ ђаке само доведоше д<> тог стања , да иостају не снособни нити шта ваљано да кажу, нити пак здраво да мисле. Општа историја, нонајважнији и најбољи предмет у млађим разредима, иредаје се још нечувена ствар — по издртом С.марагду, и то средством безсмислено!' бубања на памет. А г. Бошковићева иеторија, која се може успоредити са најбољим Француским и германеким учебницима, пеће да се усвоји као учебник у богословији. Но није се томе ни чудити, јер опај, комеје иоверепа врховна власт над овим заводом, држи се такве методе , да је бол.е да се ђаци занимају само са екзерциром памети, а немисли; јер што мање буду мислиди, тим је брље, неће пасти у јерее, нити ће смети и умети да нретреса њихова „великодостојанства." Леиа метода, да је Бог ноживи ! Још у мдађим раз-