Zemunski glasnik

410

Лнст артије. Криминална приповетка. (Свршетак.) у. Тако прође више година. Међу тим се она крчма , где је убијство извршено, много изменула. Беше и лепша и већа, А и беше потребно, јер је на друму па многи трговци пролазише. Крчмар и крчмарица су давно заборавили на онога трговца и друге ствари. Радња им иде добро, па живе без бриге. За истрагу због убијства онога ђака, барона Јована од Р. чу.ли су додуше и они, и заиста их то много узнемириваше и велики страх претрпеше, али их некако мимоиђе. Но наједан пут пренуше и они из те безбрижности. Беше у лето, баш пре подне. Леп дан. Крчмар стоји на капији и пуши, кад, ал' ево ти лепа кола јуре и стадоше пред крчму. Неки млад, леп човек скочи доле. Изгледаше врло госпотски. Странац запита крчмара, е да л' зна је ли спахија, који се ту скоро доселио , код куће , а крчмар са свим понизно скине капу и рече , да не зна , али ће послати сдугу, да види. Спахија се беше извезао и доћи ће тек пред вече кући, с тога заиште странац међу тим собу, јер има нешто да нареди. — 0 драге воље господине, али ћете допустити, да се најпре мало намести, јер ми не мамо сваки дан тако отмене госте. — Депо, лепо, одговори странац. Ја ћу се међу тим проћи селом. И оде а у крчму и не завири. Пут га нанесе на свештеникову кућу, који је баш у башти радио. Странац га лепо поздрави, и он га још лепше одпоздрави. Ту заподену разгорор, али не трајаше дуго, јер свештеника одзваше , а странац се врати у крчму, где опет с крчмаром и с крчмарицом поведе разговор, да би прекратио себи време, док му собу не спреме. Одмах му се чињаху зли људи. Има нешто на н.има. што човек неможе да сноси. С тога их и он не могаше дуго гледати, заиште перо и мастило, да напише оним спахији писмо ако га неби могао случајно дочекати, и оде у собу. Крчмарица му извади из чекмеџета мастило и перо и онда га остави самог. Он седне да пише, али му перо биневаљало, стога отвори чекмеџе, да потражи друго, али не нађе. И већ хтеде затворити, кад спази лист артије. Беше исписан и он га читаше с ведиком смо-

треношћу. Чињаше му се познат рукопис. Читаше опет и — следи се од страхоте! чисто му изумреше сви живци, Та артија беше насловни лист оне веселе игре, коју је писао ба» ронЈованНа растанку своме, Странац беше његов пријатељ Едвард. Тек што је дошао мало к себи од страха, спази на другој страни одовком написане ове речи у латинском језиком: „Ако се кадгод нађе овај лист, нека се прими као доказ, да сам на конаку у гостионици код ** убијен. Ваља отићи у Г., тамо ће се дознати за судбину М0 ЈЈ- 0 сироти, мили родитељи моји! 0 драги пријатељи моји! Док још ове ретке пишем приближује се можда иоследњи час животу моме. Зацело ће ме убити. Ах, ја сам У њиховој руци. Молите се за душу моју. Нека јој буде бог милостив!" Едвард беше изван себе. Дрхтаху му сви живци. Крв му ударила у главу. На један пут му се створи цела грозна сцена пред очима. Чињаше му се, као да гледа свога пријатеља, где се бори у смртноме страху са убицама својима. Као муња му пролети мисао кроз главу: Крчмар и крчмарица су убице његове! Можда лежаше сиромах у овој соби у смртним мукама. Едвард беше јако потресен итек је полако долазио к себи. Помислио је, да може и њему опасност грозити, ако га спазе тако узбуђена, с тога се показиваше сидом спокојан. Помоћу онога писма надао се да ће моћи ући у траг убицама. Јован је морао чудним начигзом изгубити живот. Чудио се душевној снази свога пријатеља, који је на прагу гроба свога могао писати оно писмо и још га тако међу другим стварима сакрити, да га убице не нађу, него са свим трећи, који ће га против њих употребиги као оптужни акат. Едвард беше чврст карактер, који се знађаше наћи у евакојаком положају живота. Он се учини опет хладнокрван као и у први мах, јер је видео, да би могао бити и његов живот у опасности. С тога је гледао % да се што пре извуче из ње. Писмо савије и метне у шпаг, па се онда звиждећи спусти низ басамаке. У авлији сусретне крчмарицу. Погдеди је оштро и учини му се као да га и она погледом испитиваше. Ћутећки је прошао крај ње, изиђе на сокак и оде управо у седо. VI. Тек сада одахне Едвард. Стајаше иеколило тренутака немо и пре-

мишљаше, шта да започне, Ваља брзо и смотрено радити. Али како? У својој потресености не могаше наћи пута. Сад се сети онога евештеника, који му својом спољашношћу ведико поверење удеваше. Оде одмах њему. Нађе га код куће и замоди га хитно на неКолико речи. Стари се свештеник чудио, што га види сад тако узбуђена, кад мало час беше са свим спокојан, но радо прими молбу. Едвард му најпре каже које и рад чега путује, на онда заиита, какви су људи крчмари крчмарица, Свештеник слегне с рамвнима, — Могу вам тодико казати, да они и њихов слуга недодазе никада у цркву. — Добро, госнодине. Допустите да вам се даље исповедим. Ствар је ванредна. И сад му Едвард исприча цео догађај о барону Јовану од Р. — Памтим још врло добро цео догађај, одговори свештеник. Али како он дође до тих људи ? — Убице се још не знају до данас, настави Едвард, и као да је судбина мени наменуда, да им ја уђем у траг. Ево данае нађох код крчмара у чекмеџету овај насловни лист позоришнога деда, које је мој пријатељ Јован написао, и на растанку нам читао. С друге стране има некодико латински редака опет од њс1'ове руке. Еио ви дите. ^ Свештеник се уирепастио. — Заиста, сумња вам је осиована. Него сада ваља врло смотрено радити, и ваља нре свега јавити суду за овај лист артије. И обојица оду одмах судцу, врдо разумном и строгом човеку. Свештеник му најпре изјасни, зашто су дошли. Затим Едвард приповеди цео сдучај и покаже артију. Судац сдушаше врдо иаагљиво и рече: — Ако је ваша сумња основана, ако су крчмар и крчмарица криви, онда је и њихов слуга учесник. Он служи већ више година код њих и врдо ми је сумњив, као и они сами. Њега ћу дакле одмах призвати. Биће можда најбоље, ако њиме иочнемо истрагу. Ви се међу тим скдоните у др.угу собу. Дође и слуга. Човек око својих 25-30 година, снажан и широких плећа, сурова и непоштена изгледа. Продрзљиво стане пред судцаи рече: — Ви сте ме звали. П1та имате опет са мном? Судац иоетупаше с њиме благо. — Ти си и ову ноћ учинио један преступ, и још си коловођа био. Него те ирво опомињем да будеш пред судом учтивији, иначе ћу те ја