Zemunski glasnik

од ксле је свак стрепио. ДошаВ у собу револуцијонадног трибуната 8апита господина Шамбрина за узрок његове пресуде. Док му је гроф причао, чело му се у мрачне боре набирал .0, усне му дрхтаху од љутине, и покадшто стезаше снажно руке, што све издаваше шта се у његовој унутрашњости збивадо. Тек што се испит сврши кад ои грађанском председнику приступи и грмећим гласом га запита, шта има на то да одговори. „Што сам год урадио, урадио сам за бдаго републике" одговори безобразно Дидијер. „Влаго рецублике не тражи грозе, нити убијања. Републикаје строга ; али праведни. Она је правична према невинима. Ви пак обезчешћавате и срамите вашим поступањем републику ! — Конвент је још одавна на вас пазио. имам сад налог да ваша дела пресудим и казним. Ја сам хтео да све сопственим очима видим . . . Ви заслужујете дакле смрт." — Обрнувши се затим заповеднику чете ренубликанске, који је у углу собе стајао, продужи даље: „Војници! водите га, и убите на месту, где је невиног архимандрита погубио! — То је заповест Конвента!" Узал_уд се председник правдао, не били извршење задржао; претставник Крнвента остаде сталан и војници га одведоше. Кад сад Дидијер увиде, да је већ пропао, дође у страшно беснило. — Његово се лице промену, успе му побледеше, н пена му уд трина уста. У највећој бесноћи скиде тробојну кокарду са свог шешира згази је ногом и викне: ,..Доле с републиком, која њене браниоце тако награђује! — Збогом убицо! викну он преставнику народном са ужасиом бесноћом, затим нодиже руку грозећи му, и најпосле рече: — Ја те срављујем са крвнико.м Робеспијером —." ЈБега одведоше. Клетве беху његове потоње речи. И иста гомила, која је при убијству архимандритовом кликовала, пљескаше исто тако сад и при убијству присталице ренубликанске. Народу је све једно или крв злочинца или крв праведника, само кад шгвоме своју жећ загасити може! Народни преставник неостави пре варошку кућу, док се није пресуда извршила; затим напише грофу и његовој супрузи еведочбу ради њихове безбедности, и преда им је са овим речима: „Ова сведочба ставља вас обоје у безбедност, останите у зем.ви, јер су сви бегунци издајни- |

ци и чз г ва]те ее од сваке завере и од сваке нобуне — Ви се како ми се чини, дивите: одкуду члану страшног Конвента толико човечности и правде?" . . . Он их цогледа пријатељски, па затим настави: „Страх, издајство и подлост изопаћавају наш начин рада и терете злочипством иојединих цео Конвент. Тако се по нечији карактер оцрњује , кога ће тек будућност опрати! Збогом остајте грађани, и ако вас ко запита од кога сте ту сведочбу доби.ш, Одговорите му: — од Дантона!"

Старац умукну и прегледа питајућим погледом све редом, као да хтеде у очима њиховим утисак видети, ког је његова прича на њих у чинила. „Дивно као какакав спев," предузе реч Ренцар „јер ако би се тај догађај тако у ствари десио, он би већ одавно јавности предан био, али ја ни у каквој књизи то читао нисам." „Може бити" одговори смешећи се старац „да овај дога!,ај још није познат, али за његову истинитост ја могу сведочити, јер сам очевидац био." „Како! Ви сте баш очевидац били?" запиташе сви." „Јесте моја господо, и ја сам у револуцији учаетвовао, ја сам тада кад су архимандрИта убили био иоручик, а одређен од Дантона ја сам при убиству Дидијеровом заповедао. Ја сам уирављао једним оделењем републиканске војске. Сад ће те ми, моја гос-подо, заиста веровати, да је овај догађај, који сам вам прочитао, иотпуно истинит!" Превео М. Вујић. Су1?ење уч№С1шд1ша у убијству. ј/% (Н а став ак.) Поштоје државни тужнлац свршио тужбу, изјави председник, да ће се суђзње почети и да је први на реду Коста Антонијевић. На то се остали оптужениудаљаваху. Председник пита Косту за његово име и за друге Формалности, позове секретара, да овај прочита испитне протоколе о исказавању оптуженога код испитне комисије. Из овога се дознаје, да је опТужени године 1864. другим својим послом бавио у Пешти и том приликом и раскнеза посетио. Ту му рече Александер Карађорђевић, да је он преко Паје Радовановића нуђен да ради на убиству Кнеза Михајила; но г. Николајевић, рече му то никако не одобрава, говорећи да је гнусно сеети

на крваве намере. Убиством и ггревратом хтеде да се доведе на владу у Србији династија Карађорђевића У лицу Александровог сина. Поеле овога кнез Александер је тек 12. Маја о. г. опет о томе оптуженоме говорио, и то на спахилуку Воксек Ут г Л е ј е кнеза походио. Ту је Александар рекао, да је ирист; о нл пон ЈДЈ Паје Радовановића, коме је дао преко Андрије Вилотијевића новаца. Но Коста хтео је да га одврати од тога рекавши, да се народ променио и не ће хтети да иде против кнеза Михајила, осим ако би било онако као с Кузом, што у Београду бити не може. На испиту говорио јеКоста, да му је раскнез и неке другове Пајине именовао, и то су били Станоје Рогић и Пајина браћа. На самом суђењу рече, да он није веровао т да се у истини што ради против живота кнежевог,- почем је то већ четврти пут био, како, се гово] ило. Он је, рече, сву ствар узео олака а није ју затајио с тога, што јз волео једну династију а другу мрзео. „А међу тим, рече, био је приступ кнезу Михајилу отежан да и ако би казао штокод, узело би му се као проста жеља за наградом. Сад је дошао на ред Ст. Иеришић. Овај признаје што је већ код комисије рекао, на то иредседник рече, да исиитни иротокол прочита. Ту он каже, да до Марта ове године ништа није знаО о завери; но тада му је пред Цвети дошао Филип Станковић, на кога јс мрзио још од године 1859., да му ио поруци Паје Радовановића јави, де се ради о убиству кнеза Михајила. Именовао му је и неке људе, који зпају, за то. Но он тада није питао, који су, еамо му је рекао Филигц да и Н. Н. (? У.) зна, да се о томе ради, После је признао, да му је Филип Станковић говорио, да знају за убиетво и распоп Марко Н: из Жабара, Антоније Мојсторовић и Јеврем Гавриловић. Признао је код испита и то, да га је тада и Паја Радовановић у своме стану у гостиОници код „златног анђела" посетио, и да је са овим говорио о убиству, питавши га. да ли је истина, што му је Филип по иоруци Пајиној говорио, што јеПаја иотврдио. (Наставиће се.) КОРЕСПОНДЕИЦИЈА. Г. УредшшЈ „Пастнра/' Учинпли с.мо вам по вол>и, штампајућм изјаву вашу у „Гла -нику." Но именовати вам писда 7 то већ кг.о у^едник немоЈте да зактевате од нас.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатља у Земуну.